15. Ne pravi budalu od sebe

Takve sam ja sreće. Kad god kuvam kafu, zvoni telefon ili zvono na vratima. Ovoga puta još gore. Zvone i telefon i zvono.

Ne javljam se i ne otvaram dok ne popijem kafu. Može svet da se okrene.

 – Dušice. Otvori. Znam da si tu.

Rajku moram da otvorim. Znam da je u nevolji kad ovako uporno zvoni.

Rajko je u očajnom stanju. Dobro je što Petra po običaju nema.

– Znam kako ti je, ali preteruješ. Višnja je samo temperamentna žena.

– Znam, Dunjo. Znam sigurno. Pratim je danima. Ali nikako da ih uhvatim na delu.

– Samo si bolesno ljubomoran. Ne pravi budalu od sebe.

– Ma, siguran sam. Malo-malo, pa službeni put… I uvek sa njim. Nema više vremena ni za kuću ni za decu… I sve više radi prekovremeno. Ma, siguran sam… kad ti kažem… Moja Višnja više nije moja.

– Preteruješ, Rajko. Preteruješ. Višnja je samo previše ambiciozna. U poslednje vreme ni sa mnom se ne druži… A bile smo najbolje školske drugarice.

– Pa je l’ ti kažem, znam ja nju.

– A Petar sumnja da… Ti i ja… Komplikovano.

– Nije valjda?… On je poludeo… Ali ni njemu nije lako… Dunjo, šta će biti s nama?

Tešim Rajka zagrljajem kao majka dete. On i jeste veliko dete.

– Žao mi dece, Dunjo… I moje i tvoje.

– Biće sve u redu, ne brini.

 

Dušica i Rajko su toliko bili zauzeti sobom da nisu ni primetili kada sam ušao u stan. Video sam kako ga Dušica ljubi. Video sam! Nisu to samo senke na zidu. To je zagrljaj.

 “Biće sve u redu, ne brini.”

 Dušice, Dušice! To si i meni hiljadu puta govorila. Isto sam i ja rekao Milovanu. One noći u seoskoj kafani kada mi je pričao svoju tragediju.

 

nastaviće se….

 

 Autor: Miloljub Milošević, bivši novinar TV Bor

 

(Iz neobjavljenog romana „Kako sam preskočio svoju senku“)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *