20. Ni kafu nismo popili

Znam da je kasno i da Petar neće doći. Ali ono što se dogodilo, moramo da razjasnimo pre nego što napravi još neku glupost.

Ušunjao se u sobu kao krivac. Slomilo se nešto u njemu.

Razgovor je nemoguć. Samo bulji u svoju kafu. Moja je već pri kraju.

– Ni kafu nismo popili – kaže pomirljivo.

 Važno da je  progovorio.

– A deca?

Da li se šali? Ili me… Zna da deca ne piju kafu. S njim se nešto događa.

– Deca spavaju. Sutra putuju kod babe i dede u selo.

– Putuju, putuju… Sutra.

Ne razumem šta mu se mota u glavi i o čemu priča.

Niz Petrovo lice skotrlja se suza.

Pravo u šoljicu kafe.

– Razmaženo moje derište. Pa ja to imam i treće dete.

Kao da ljubim kamen. Petar nezainteresovano bulji u noć.

– Kasno je. Idemo u krevet. Sutra je novi dan.

– Neću. Idi. Moram da telefoniram.

– Znaš li koje je doba noći?

– Baš zato. Zovem Australiju.

– Jovana?

– Baš njega.

– Šta te spopalo? Sa bratom se nisi čuo godinama.

– To su naše stvari. Ti ga i ne poznaješ.

– Petre, razmisli. Nije vreme.

– Pusti me, ženo. Idi spavaj.

Petar uze telefon i ode u kupatilo. Razgovara tiho i dugo…

Kad sam se probudila, Petra nije bilo. Vratio se tek sutra u pola noći.

Više nije bio isti čovek.

 

 

nastaviće se…

Autor: Miloljub Milošević, bivši novinar TV Bor

(Iz neobjavljenog romana „Kako sam preskočio svoju senku“)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *