24. Kako je vrisnula junačina

– Ej, prijatelju. Nema spavanja.

Petar se trgne. Pogleda Milovana polupijano. Podiže čašu:

– Živeli!

– Hteo si priču i slušaj do kraja.

Kasno je. Seoska kafana poluprazna. Sutra nas čeka snimanje na prvoj borbenoj liniji. Obećao Milovan da će nam pokazati kako obe zaraćene strane poštuju primirje.

“Kao mala deca kad se igraju kauboja i Indijanaca. Jedina razlika je u tome što su ovo prave puške. Snajperi. I prava smrt. Najviše se gine kad je primirje. Videćete.”

 Podsećam Milovana na ovo obećanje.

Ne vredi. Samo je odmahnuo rukom i nastavio priču:

– Rat je uveliko počeo, mada ga nismo želeli. Pogotovo ne Srbi i Mađari. Ali to se ne zaustavlja. Izopačio se narod, što reče matori Antun. Nema više ni komšije, ni kuma, ni prijatelja, ni brata. Čuo si šta prve komšije učiniše mojoj Sanji.

– Pa, je l’ bila… pre rata… s onim… Draženom?

– Vrag bi ga znao… Verovatno… Al’ sad to nije važno. Slušaj dalje…

Milovan puši, pije i priča kao da se sve to nekom drugom događalo. Važno mu je da priča i da ima ko da ga sluša:

– Ustaše se prve snašle. A i bilo je najviše Hrvata. Preuzeše vlast. Džaba nama agitacija iz Srbije i ovih naših usijanih glava. Ali sad je kasno. Treba spasavati živu glavu. Zverstva na sve strane. Mi Srbi malo u grad, malo u selo. Tamo, preko kukuruza… Bio si, znaš. Malo nam bilo što smo jedni druge čašćavali granatama, nego noću, kad sve utihne, moja trojka pravo u njihovo selo, njihova u naše. I tako skoro svake noći…

Petar se pretvorio u uvo. Zaboravio na vino.

– …Gluvo doba noći.. Selo je njihovo, ali znamo svaku stazu. U bašti iza kuće, u polumraku, komešanje. Dvojica ustaša vode devojku. Sirotica, polugola. Otima se, ali ne pušta glasa. U daljini se čuju rafali. Ustaše vode devojku pravo na nas. Skačemo iz zasede sa isukanim noževima. Sve je bilo gotovo za tren. Nisu ni pisnuli. Devojka se trese i samo ponavlja: “Dražen, Dražen…” i pokazuje na kuću. Tad mi je sinulo. Pogledam zaklane ustaše. Draženova braća. Tad sam obojici odsekao desno uvo. Ostaje još samo Dražen.

Zaokupljen poslom i mislima o susretu sa Draženom, nisam ni primetio da devojka sve to gleda u šoku. I sad mi nije jasno zašto je naglo počela da trči u mračnu dubinu bašte. Stevan za njom i taman da je stigne – prasak. Samo sam u odblesku video kako dva tela lete u vazduh.

– Kako ste se izvukli?

– Kako smo se izvukli? Pa, bilo je gusto. Ali nije nam bilo prvi put. U svakom slučaju, mnogo lakše od onoga što se dogodilo kad smo se samo nas dvojica vratili u jedinicu.

– Eto, vidiš. Osveta te skupo koštala.

– Neka. Vredelo je… Ali Dražen mi se izvukao. Nije ga bilo te noći. Ali ima vremena…

– I? Šta je bilo dalje?

– Nisam ti rekao da smo naše noćne avanture krili od komandira. Ovoga puta nismo mogli baš sve da sakrijemo. Naš drug je poginuo.

Milovan se u mislima vraća na jutro kad su došli u jedinicu. Priča brzo, nervozno, nepovezano:

– Komandir besan. Ljut što idemo u akcije bez njegovog znanja.

“Koji vas vrag terao u minsko polje? Otuda ne preti opasnost od diverzantskih grupa.”

“Javili nam da se otud sprema napad…”

“Ko je to javio? Kako ja nisam znao? Od koga ste dobili naređenje za akciju?”

– Ne znam šta da mu kažem. Dok smišljam odgovor, vadim paklo cigareta.

“Daj i meni jednu.”

– Mahinalno mu pružam paklo. Komandir umesto cigarete vadi krvavo uvo. Da si samo video kako je vrisnula junačina. Samo je ispustio uvo i otišao bez reči.

Dok ovo priča, Milovan okreće paklo u rukama. Pali novu cigaretu i naliva čašu vinom.

 

Tog trenutka Petar je bio potpuno trezan.

 

 

nastaviće se…

Autor: Miloljub Milošević, bivši novinar TV Bor

(Iz neobjavljenog romana „Kako sam preskočio svoju senku“)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *