25. Sve lufter do luftera

Kabinet predsednika Skupštine opštine Bor. Jutro, početak radnog vremena.

Predsednika još nema.

Kad mačke nema, miševi kolo vode. Sekretarica se šminka za svojim stolom. Za predsednika bi dala sve. Kad ga opozicija napada, ona ga brani:

 “Predsednik nema čarobni štap.”

 “Ima, ima. To ti najbolje znaš” – zlobno odgovaraju jedni.

 “Ma, nije štap, nego štapić” – još zlobnije odgovaraju drugi.

 Na takve komentare sekretarica odgovara ćutanjem.

 Priča se širi gradom.

 Predsednik najzad stiže. Sekretarica sklanja šminku. Obraća mu se snishodljivo i ljubopitljivo:

– Dobro jutro, predsedniče. Ala nas okrpiše sinoć u Dnevniku. Gde ovi naši skrivaju toliki radioaktivni otpad?

– Kakav radioaktivni otpad? Ko je to mogao da snimi? Kako su smeli to da objave?

Trač je krenuo kao grudva snega niz strminu.

– Objavio RTS. A snimili ovi naši dopisničari. Tražili im iz Beograda. Kažu da je ozračen ceo Bor… Dobro da smo još živi…

Predsednik i ne sluša poslednju rečenicu. Besno ulazi u kabinet:

– Tako, znači. Honorarci ‘oće da budu veliki novinari. Evo zašto je dobro što nismo dozvolili da ih RTS preuzme zajedno sa tehnikom koju smo mi kupili. Sad će da vide svoga boga. Pogotovo onaj ludi novinar i neposlušni urednik.

Predsednik okreće broj telefona Televizije Bor:

– Umišljene novinarske veličine… ‘Oće istraživačko novinarstvo… Mi ih plaćamo, a oni blate svoj grad i svoje rukovodstvo… E, neće moći dok sam ja predsednik… A posle neka rade šta ‘oće.

Predsednik ne može da uspostavi vezu. Iznerviran, lupa po telefonu. Ponavlja broj.

– Pa šta je, bre, ovo. Stalno zauzeto. Šta radi onaj urednik?… Alo, alo…Je l’ ti gledaš televiziju?

– Ne, još nisam uključio televizor.

– Ma ne sad, bre. Sinoć. Drugi Dnevnik. Šta lupa onaj naš idiot?

– Gledao sam. Ništa naročito. Skromno.

– Kako ništa? Je l’ tebi “ništa naročito” što trubi celoj Srbiji – ma to je sigurno išlo i na satelit – da je ozračen ceo Bor i cela Timočka krajina? Svaki čas očekujem da me zovu Rumuni i Bugari. Ma, baš me briga za njih. Ali kako da se opravdam pred našim Predsednikom.

– O tome u prilogu iz Bora nema ni reči.

– Kako nema… Pa, sekretarica mi reče…

– Predsedniče, vi niste gledali…

– Šta ima da gledam?! Ceo grad bruji.

– Bruji trač, predsedniče. U prilogu toga nema. Pa, ja sam ga odobrio.

– Utoliko gore po tebe. A sa onim idiotom ću posebno da se obračunam. Obojica za pet minuta da ste se nacrtali kod mene. Odmah!

Predsednik besno baca slušalicu:

– Sve go lufter do luftera.

Sedim u svojoj kancelariji i čudom se čudim. Ne mogu da verujem da je to onaj isti mali snishodljivi čovek koji se plašio sopstvene senke. Sad odlučuje o tuđim sudbinama.

Sećam se kad je bio direktorčić male propale firme. On je i doveo do prosjačkog štapa.

Snimamo razgovor s njim o poslovanju. Govori o saradnji sa inostranim partnerom. Obični lon poslovi.

“Zadovoljni smo… Dobro radimo… Zadovoljan je i inostrani partner… Čime li je zadovoljan?… Stani. Prekini snimanje… Da smislim…”

Snimanje se proteglo na sat vremena. Toliko je smišljao te dve rečenice. Na kraju, ništa smisleno nije rekao.

I sad čuvamo tu blamažu kao zgode i nezgode sa snimanja.

Odmah po stečaju firme postao je zaslužni partijski kadar. Njegovi partijski drugovi izabraše ga za predsednika Skupštine opštine Bor. Opozicija ništa nije mogla. Ni sada mu ne može ništa. Arogancijom leči komplekse.

Okrećem telefonsku slušalicu i još čujem onu rečenicu koja mu je na startu partijske karijere trasirala put do funkcije:

“Sve go lufter do lufteta.”

 A onog “našeg idiota” , Petra, još nema.

 

nastaviće se…

Autor: Miloljub Milošević, bivši novinar TV Bor

(Iz neobjavljenog romana „Kako sam preskočio svoju senku“)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *