27. Ptičice su najzad stigle

O strategiji zajedničke odbrane sa Petrom u polupijanom stanju ne vredi razgovarati. Samo je obećao da će biti miran i da neće dozvoliti da ga predsednik iznervira. Bilo bi bolje za obojicu da održi obećanje.

U kabinetu predsednika Skupštine opštine Bor prvo nas je dočekao trijumfalni osmeh predsednikove sekretarice i teatralna najava koja bi trebalo da znači: “Sad ste na mom terenu”. Cvrkuće u interfon:

– Predsedniče, ptičice su najzad stigle.

Predsednik i dalje besan. Odmah se kao kobac ustremio na Petra:

– E sad neka ti Televizija Beograd da stan. Kadrovski. Ti si njihov kadar… Veliki novinar. Hrabar. Istraživač… Voliš da zabadaš nos gde mu nije mesto…

Pokušavam da smirim loptu. Samo da Petar ne plane:

– Ma, gde hrabar, predsedniče. Ja nisam imao boljeg novinara, a veću lenštinu i tremaroša. Boji se kamere kao haubice.

Petar odsutno sedi. Nalakćen na sto – pritiska slepoočnice obema rukama.

Kladim se da kamera opet puca u njega. Samo, ovoga puta kamera je živa. Puca iz svih oružja.

– Ne vredi ti sad da se kaješ. Ispaštaćeš svoje grehe još dugo. Mi te, bre, plaćamo, umalo i stan da ti damo, a ti protiv nas. Uzbunjuješ narod. Odakle ti informacija da su ozračeni Bor i cela Timočka krajina?

Znao sam da Petar neće izdržati provokaciju:

– Prvo i prvo: ja nikada nisam rekao da je ozračen Bor, a kamoli Krajina. A drugo…

– Nema ni prvo ni drugo. Rekao si javno i tačka. Malopre me zvao generalni direktor Basena.

– Još nisam rekao. Al’ reći ću sve što sam otkrio. Kad-tad…

 – A, ‘oćeš rat. E, imaćeš ga. Suspendovan si i neću više da te vidim.

Toliko umišljene veličine i loše glumljene svemoći nisam skoro video. Predsednik se sada obraća meni iskolačenih očiju i preteći prstom:

– Ti si mi odgovoran za njega. Zabrljaš li, smenjen si po kratkom postupku!

– Predsedniče, pa vi uopšte niste gledali prilog.

– Nisam, pa šta! Znam ja šta vi mislite. Ali ovde sam JA da mislim, a vi da radite kako vam se kaže. Jasno!

Petar i ja se zgledasmo. Čini mi se da sam u njegovim očima video pobednički osmeh. Kao da ima rezervni plan. Kao da je doneo važnu odluku.

Sjaj u Petrovim očima ne razbi ni zvonjava predsednikovog telefona. Verujem da je nije ni čuo.

Predsednik nas više i ne primećuje. Ne iznenađuje me trenutna transformacija. S druge strane žice je neko mnogo važan kad je kameleon ovako uplašen i snishodljiv. Ta priroda mu više odgovara.

 

nastaviće se…

Autor: Miloljub Milošević, bivši novinar TV Bor

(Iz neobjavljenog romana „Kako sam preskočio svoju senku“)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *