31. Živi se nekako

Rano jutro u Boru. Reka ljudi ide prema topioničkoj kapiji. Prva smena ulazi u pogone Rudarsko-topioničarskog basena Bor.

Iz topioničkih dimnjaka kulja dim. Mendeljejev sistem hemijskih elemenata vije se u nebo.

Posle noći provedene u gradskoj kafani, Petar se vraća kući. Kao iz treće smene. Parkira kola ispred svoje zgrade i zaspi za upravljačem.

Sunce već visoko odskočilo. Petar spava bez snova.

Komšija prilazi svom automobilu parkiranom pored usnulog Petra. Zagleda svog prvog komšiju i krsti se u čudu. Pali motor i odlazi.

Na izlasku sa parkinga na ulicu – umalo sudar. Oba vozača zatrube.

Petar se trgne iz jutarnjeg neudobnog sna u automobilu. Proteže se kao pas kad izađe iz kućice. Vidi poznati automobil i potone u sedište.

Izbegavši sudar na ulasku sa ulice na parking, Rajko se parkira preko puta Petra, okrenut leđima Petrovom automobilu. Trubi tri puta kratko.

Petar se pritajio u kolima.

Iz zgrade izlazi Dušica. Trčeći ulazi u Rajkova kola.

Rajko se naginje prema Dušici i pomaže joj da zatvori vrata starog automobila.

Mamurnim očima, još crvenim od dima, alkohola i neprospavane noći, Petar “vidi” kako Rajko ljubi Dušicu.

Rajko i Dušica ne primećuju ni automobil, ni Petra u njemu. Žurno odlaze.

Petru glava klone na upravljač.

Dušica i Rajko nisu više senke na zidu kuhinje. Poljubac dveju senki sada je strasni poljubac na sedištu automobila.

Petar se strese. Podiže glavu sa upravljača. Nežno gleda u suvozačevo sedište.

Na sedištu pored njega zavodnički se smeši – Nada.

Petar se zagrljajem približi da poljubi Nadu.

Puf!

Nada nestaje kao mehur od sapunice.

Kroz prozor automobila krevelje se deca.

 

I deca mi se smeju.

Nadu sam izgubio.

Dunju gubim.

Nisam verovao da tako može da boli gubitak žene koju voliš.

Sad potpuno razumem Milovana.

Milovan?

Kako je preživeo moj ratni drug? Bar da se javi telefonom. Ima večnost kako se nismo čuli.

 

Petar ima neodoljivu želju da spere znoj sa tela. Da zbaci umor. Da skine teret sa duše.

Hladna voda ne pomaže mnogo. Jedino što može da promeni jeste da obrije višenedeljnu divlju bradu.

Iz ogledala u kupatilu gleda ga poznati rano ostareli lik. Uzima penu za brijanje i sapunja bradu.

Smeši mu se osedeli ispijeni starac.

Petar odmahuje glavom. Uzima otupeli nož za brijanje. Zateže kožu i prinosi brijač grlu.

U stvarnost ga vraća zvonjava telefona.

Petar izlazi iz kupatila sa penom za brijanje na licu i sa brijačem u ruci. Podiže slušalicu bojažljivo zamišljajući na drugom kraju žice, čak u Australiji, nasmejano Nadino lice:

– Da…

– Pero, stari druže, je si l’ to ti?

– Halo… ko je to?

Milovan monotono i rezignirano govori.

Petar ćuti. Jedna za drugom šibaju ga munje poznatih događaja iz ranijih Milovanovih priča.

– I tako… Mirno je… Živi se nekako… Ostadoh sam sa decom… Snalazimo se nekako…

– A Sanja?…

– Ona… sa Draženom… u Australiji… Zar ti nisam rekao da je Hrvatica?

Petar nervozno i nesvesno skida već osušenu penu za brijanje sa lica.

Milovan, ne čekajući odgovor, više za sebe bolno izusti:

– Ostala mi je samo… kaseta…

Petar i dalje nesvesno skida sapunicu sa lica:

– Kaseta… kaseta… Sanja… Dunja!

Petar baca telefonsku slušalicu. Nož za brijanje ispada mu iz ruke.

“Nema smisla… nema smisla… nema smisla…” – odjekuje eho dobro poznatog glasa u njegovoj glavi.

Petar se bolno drži za glavu. Penu za brijanje razmazuje po kosi.

 

nastaviće se…

Autor: Miloljub Milošević, bivši novinar TV Bor

(Iz neobjavljenog romana „Kako sam preskočio svoju senku“)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *