Kad polovi zamene mesta
Od svih promena koje svemir nosi, za pet ljudskih čula nevidljiva promena magnetnog polja u kojem živimo nekako je najinteresantnija. Valjda je to zbog (ne)razumevanja.
Otkad postoji planeta, njeno rastopljeno jezgro od gvožđa i nikla rotira se na putanji oko Sunca, ali je to, manje ili više, nezavisno od kretanja spoljašnjih slojeva, uglavnom silicijuma i aluminijuma, odnosno čvrste kore. I baš zbog tih razlika, objašnjavaju naučnici, nastaje efekat dinama: stvara se ogromno magnetno polje, magnetosfera, koja se proteže desetinama hiljada kilometara daleko (desetak Zemljinih prečnika ka Suncu, a čak 200 sa suprotne strane). I to polje nije ekskluzivno pravo Zemlje: ogromno je Sunčevo, Jupitera i drugih velikih planeta. Ali, očigledno je da „dinamo“ ne radi u slučaju Meseca, Marsa, Venere, pa njihovo magnetno polje skoro da i ne postoji, ili je bar oslabilo po nekakvoj eksponencijalnoj skali.
E sad, nema kretanja bez određene promene. To je ukratko suština i složenog kretanja geomagnetnog polja. Na otprilike četvrt miliona godina, utvrdiše geolozi, ono što poznajemo kao severni pol na kompasu „pretvori se“ u južni. I obrnuto. Kao kada bi plavu boju sa prepoznatljivog kućnog magneta prefarbali crvenom, a crvenu plavom, bez okretanja magneta za 180 stepeni. Lakše je da se ovo desi, naravno, ako je reč o rastopljenoj masi jezgra u kojem takođe postoji unutrašnje kretanje materije. Da ne bude čudno, Sunce ovo isto radi u ciklusima koji približno traju 11 godina, ponekad uz nekoliko godina odstupanja. Sada već decenijama pratimo mehanizam te promene u nameri da je što bolje razumemo.
Slučaj Zemljinog magnetnog polja je verovatno još interesantniji, jer je od prethodne promene polariteta njenog „magneta“ prošlo najmanje 700 hiljada godina. Što znači da nova zamena polova prilično kasni i trebalo bi „uskoro“ da se desi. A „uskoro“ je izvesno proces koji može da potraje i hiljadu godina, u okviru kojih se dešavaju promene različitih osobina magnetnog polja, npr. intenziteta.
Tražeći moguću tačnu lokaciju magnetnih polova Zemlje, još moreplovci davno spoznaše da postoje odstupanja, takozvane „inklinacije“. Tek u nedavnoj prošlosti utvrdilo se precizno da je „tačno“ mesto magnetnih polova zapravo privremeno, jer su oni neprekidno u pokretu. U minulih sto godina, severni magnetni pol najpre spoznasmo na severu Kanade. Pomerao se cik-cak, najpre malo južno, pa se onda, prethodnih decenija, brže zaputio ka Arktiku, tako da je sada relativno blizu lokacije koju smo nazvali Severni pol, iako je to zapravo samo mesto pola severne Zemljine polulopte. Istovremeno, južni magnetni pol beleži manja pomeranja ka severu, u pravcu Australije. S obzirom na to da severni (zapravo južni pol unutrašnjeg magneta planete), nastavlja put u smeru Sibira, pomerajući se sada i više od 50 kilometara godišnje, a i zbog toga što je ukupna „snaga“ magnetnog polja Zemlje oslabila dodatnih nekoliko procenata, mnogi spekulišu da je reč o početku procesa koji će se završiti malom relokacijom, ali i „velikom“ zamenom polariteta magnetnih polova. Može biti, ali ne mora da znači, pokazuju modeli, vizuelno „oživljeni“ uz pomoć računara.
Geomagnetni modeli stalno se unapređuju, najviše zahvaljujući satelitskim misijama najrazvijenijih zemalja koje godinama mere, prate i analiziraju magnetno polje Zemlje. Jer, iako nevidljivo, ovo polje ima važnu ulogu da štiti atmosferu od Sunčevog i kosmičkog zračenja, time i odgovarajuće oblike života u odgovarajućim uslovima na planeti. I sad, da li to znači da su najavljene promene magnetnog polja opasne? Naravno da to nije odgovarajući termin. Jer su to promene koje su uobičajene i normalne. I ne bi ovog života ni bilo da sve nije bilo baš tako kako je bilo. I biće.
Bojan Obradović
