23. Feb 2019. Poslednja promena 3:47 PM, Feb 23, 2019

Ko ne razume klimatske promene?

Objavljeno u Zanimljivosti
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Poslednji je čas da spasimo planetu! Zastrašujuće, ali je zaista ovako glasila poruka nekoliko klimatskih panela Ujedinjenih nacija, kao i sporazuma o obuzdavanju emisije gasova sa efektom staklene bašte koji su, na konferenciji u Parizu, krajem 2015. godine, potpisali lideri svetskih država. I aktuelna merenja globalne temperature ukazuju na neprekidni trend porasta, sa strepnjom da je civilizacijska odluka o zadržavanju zagrevanja planete u granici do dva stepena celzijusa možda i zakasnila. Kako stručnjaci tvrde, preuzete obaveze država ipak će dati značajne i vidljive rezultate u zajedničkoj borbi, a ako to baš i ne bude prema očekivanjima, nema sumnje da će narednih godina i decenija uslediti još drastičnije mere, pre svega u široj zabrani sagorevanja fosilnih goriva. I biće to u zajedničkom interesu svih, jer se ne može dozvoliti da promene postanu nezaustavljive.

Ipak, ljudski rod ne može i bez suprotnog mišljenja. Iako je ogromna, gotovo stoprocentna većina klimatologa još pre nekoliko decenija proglasila opasnost od nadolazećeg „globalnog zagrevanja“, pojavili su se i „klimatski skeptici“, sve glasniji u izražavanju svog stava. Oni, naime, tvrde, da je sveukupno delovanje ljudske civilizacije i danas, kao i pre nekoliko vekova, prilično nebitno za prirodne cikluse planetarnih klimatskih promena. Vrućinu su, ukazuju, osetili i dinosaurusi, pa je zatim došlo ledeno doba, potom novo zagrevanje koje i dalje traje, nezavisno od delovanja ljudi. Same promene klime i nevolje koje to stvara širom planete niko ne spori, ali je ovde različita ocena uzroka, pa i mera koje treba preduzimati.

Naučnici nemaju dilemu: i te kako utiče čovek na promenu klime, jer veoma važni, možda i najvažniji podatak, procenat toplote koji Zemlja reflektuje, odnosno „vraća“ nazad u svemir dokazano značajno opada u slučaju povećanja koncentracije gasova poput ugljen-dioksida i metana, a koje moderni čovek neumorno stvara. Direktno proporcionalne vrednosti količine ovih gasova i temperature na površini planete u njenoj istoriji to veoma jasno dokazuju. Da će se zaista događati čak i slučajevi oštrijih naleta zime u uslovima kada temperatura zapravo raste (pa je zato termin „klimatskih promena“ pogodniji od takođe nespornog „globalnog otopljenja“), brane tezom da je to veoma logično: aktuelno topljenje lednika izaziva, razmenom toplote, hlađenje okoline, mora i kopna, uzrokuje drugačije kretanje morskih i vazdušnih struja. Otvorite vrata zamrzivača, uostalom, da se led istopi pa proverite da li je hladnije u sobi. Još ako su i jaki cikloni usmereni sa polova, hladniji talas ume da stigne i veoma daleko, toliko da i sneg padne u Sahari.

Skeptici, s druge strane, ne spore činjenicu da ugljen dioksid stvara efekat staklene bašte, ali oni napadaju verodostojnost samih merenja, za koje obično sumnjaju da su fingirana, obično u političkom interesu finansijera i donosioca odluka o uvođenju taksi i zabrani sagorevanja fosilnih goriva. A u optužbama za „zaveru“, druga strana njih napada da samo zastupaju interese industrije i naftnih kompanija i da ne brinu o budućnosti planete.

U takvoj vrsti „terminološkog“ rata o klimi, u kojoj nije baš jednostavno bez ogromnog znanja odbaciti bilo čije argumente, biće da ipak presuđuje struka. Sama meteorologija ima i znanja i mehanizama da prati i shvati šta se zapravo dešava. Ali, ni ona ne sme da zapostavi eventualno preispitivanje i buduću dopunu sopstvenih modela, u skladu sa napretkom tehnologije koja obezbeđuje neophodne podatke. Jedna od racionalnih kritika skeptika odnosi se, na primer, da smo Sunce, izvor praktično sveukupne zemaljske toplote, a priori proglasili „donosiocem“ konstatne toplotne energije. Možda to u našem kratkom periodu posmatranja i jeste tako, ali vredi razmišljati: da te zvezde nema, temperatura bi ovde brzo dostigla vrednosti blizu apsolutne nule, bila bi tek malo veća od minus 270 stepeni celzijusa. Pa se tako dogodi da nam Sunce tokom leta „doda“ oko 300 stepeni, iako je prosečno udaljeno 150 miliona kilometara. I logično zvuči pitanje: „a šta ako doda 310 ili 320 stepeni“? Gde piše da je ta vrednost nepromenljiva?

Pošteno, i solarna iradijacija odavno se i redovno meri i zaista decenijama potvrđuje da se može smatrati prilično konstantnom, s obzirom na to da dnevno do nas „stiže“ oko šest kilovatsati energije po metru kvadratnom. Ali, menja se i ona, u određenim ciklusima i ima i ozbiljnih istraživača koji tvrde da je aktuelno kretanje ka novom „solarnom minimumu“, redovnoj pojavi na oko 11 godina, statistički uporedivo sa tzv. „Maunderovim minimumom“ između 1645. i 1715. godine. Solarna iradijacija tada je, kažu, osetno pala, bilo je veoma malo sunčanih pega i aktivnosti (što je naučno predviđanje i za naredne godine, pri kraju ove decenije), a to se, slučajno ili ne, poklopilo sa takozvanim „malim ledenim dobom“ na planeti Zemlji, kada su zime bile izuzetno duge i oštre. Često se citiraju istorijski podaci iz tog perioda „da je Temza bila zaleđena tokom cele godine“, „da su ptice smrznute padale sa neba“...

Smatra se, inače, da je temperatura na površini Sunca oko šest hiljada stepeni, otprilike koliko je i u Zemljinom jezgru. Ali, kada je Sunce aktivno (ima pega), erupcije izbacuju ogromnu količinu jonizovane plazme, prethodno zagrejane na više od milion stepeni. Koliko to menja ovdašnje uslove? Samo jedan minijaturni, čak ni promilski deo vrele plazme putuje ka planeti Zemlji i stiže do njenog magnetnog polja, odakle se praktično odbacuje „oko planete“, delom usmerava ka polovima (i može i videti, kao polarna svetlost, aurora borealis i aurora polaris), pa se može reći da magnetno polje u najvećoj meri štiti našu atmosferu. Venera i Mars, na primer, nisu te sreće, jer nemaju sopstveno magnetno polje, pa uobičajene solarne erupcije vremenom „svlače“ njihove atmosfere i značajno menjaju njihov sastav. Da li i podižu temperaturu? Prateći samo statistiku aktivnosti Sunca, kažu, trebalo bi da se na Zemlji već oseća svojevrsno „zahlađenje“, sve izraženije narednih godina i nekoliko decenija. Ali, očigledno se, dokazano merenjima, dešava sasvim suprotno. Ili predloženi solarni model „ne radi“, ili je zahlađenje „malo zakasnilo“ ili bi, što je najgore, temperatura na Zemlji još drastičnije rasla da ovog uticaja nema. Još je onda opasnija pretnja koju donose statistički podaci da, nakon „velikog“ solarnog minimuma, posle nekoliko decenija, solarne aktivnosti ne rastu laganim tempom, već veoma brzo „grabe“ ka maksimumu. To bi onda, pod uslovom da je istraživanje „na pravom tragu“, značilo još ubrzanije „dodavanje“ toplote, na koju uglavnom nismo ni računali.

O svemu se, zapravo, mnogo i zna, ali se još više i spekuliše. „Navijanje“ za bilo koji ugao gledanja ovde neće mnogo pomoći, jer istina od toga svakako ne zavisi. Neophodna je tačna i pouzdana procena, pa je to i najvažniji zadatak za stručnjake kojima je u opisu posla da do rezultata dolaze dokazanim naučnim metodama. Sve ukazuje i da su najznačajnije svetske institucije i dalje pozvane da, bez razlike i mnogo glasnije, objašnjavaju i argumentima tumače ljudima šta se zapravo dešava sa promenama klime, čak iako to nedovoljno razumemo. Jer, ne bi smelo da se dogodi da se u neznanju svađamo o budućnosti. Rizik je ako nesmotreno, zbog nerazumevanja, dodamo „ulje na vatru“. A to valjda niko ne želi, naročito ako je, pred izazovom problema, konačno dostignuta svest o neophodnoj ljudskoj solidarnosti.

 

 

Bojan Obradović

Više iz ove kategorije Apsolutno relativno »