21. Jan 2019. Poslednja promena 2:48 PM, Jan 21, 2019

50. Prvi put s ocem na rođendan

Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Da bi zlo pobedilo, dovoljno je samo da pametni ćute.

Ćute već dugo.

Srbija ćuti.

Nebo ćuti.

U Boru vreme stalo. Obrisi jalovišta u magli. Oblaci zapušili topioničke dimnjake. Klize niz njih i razlivaju se gradom. Širi se siva tišina…

Samo da nije sive tišine. Samo da pirne vetrić. Kakva bi to muzika bila…

Kako bih voleo da sanjam. Ali ja više nemam snova.

Negde zuji komarac. Zuji sve jače…

Moram da promenim zvono na vratima.

Zvono meni zvoni.

Isto zvono, isti dan, isti sat – samo godinu dana kasnije. To nisam mogao da sanjam.

- Dobro jutro – rekoše njene zelene oči. Pitomo. Uplašeno.

- Znaš li, ćerko, koliko je sati?

Poznati miris stranog parfema ispuni sobu. Ćute zelene oči. Čekaju.

- Naravno… kafu ćemo popiti – kažem, ne pitam.

Ni anđeo, ni đavo. Uplašena srna.

- Hoćemo li popiti kafu? – pitam.

- Naravno…hoćemo…

Htela je još nešto da kaže, ali već sam bio u kuhinji.

Pijemo kafu i ćutimo. Gleda me ispod oka.

Popismo kafu u tišini. Svako sa svojim mislima.

Nije izdržala moj pogled. Jedva čujno ponavlja moju rečenicu:

- Kafu smo popili. Sad kud koji mili moji…

- Pitaš ili zaključuješ?

- Ti reci.

- Dobro je… I dalje smo na ti.

- Možda.

Ovo dete stvarno liči na mene.

- Jesi li čitala dnevnik svoje majke?

- Ne. Ali sve znam.

- Kada si saznala?

- Mama mi je sve ispričala pre godinu dana. Na petnaesti rođendan.

- Baš sve?

- Dovoljno.

- Jesi li čitala dnevnik svoga oca?

Gleda me pravo u oči. Zelene oči se suziše. Anđeo postade đavo.

 - Moj otac nije vodio dnevnik – preseče ledenim glasom.

 - Nije kad je trebalo. Pod stare dane – jeste.

Zenice joj se šire. Led se topi. Bes prelazi u zbunjenost.

Ostade bez reči.

 - Ne veruješ?

I dalje me gledaju dva krupna zelena oka.

Donosim rukopis. Sve ono što sam napisao dok jutros poznatim mirisom nije ispunila moju sobu.

Gleda. Prelistava. Čita…

- Ne žuri. Ceo život je pred nama.

Samo se nasmešila:

- Molim te, daj mi  malo vremena.

Nestrpljivo vraća pogled na rukopis.

- Polako. Razmisli o svemu što budeš pročitala. Uporedi. Izvuci zaključke. Izbor je tvoj.

To rekoh i ostavih je bez izbora.

Ispratila me istovremeno i tužnim i zahvalnim pogledom.

Dan nikako da prođe. Lutam sivim gradom. Do sumraka.

Šta me čeka večeras?

Od svitanja do sumraka, ili od sumraka do svitanja?

Izbor nije samo moj.

Izbor je sada samo njen.

Ulazim u svoj stan kao krivac. Ostavio sam gošću bez hrane. Frižider je pun – mogla je da se snađe. Valjda ima nešto i na majku.

“Ona sve može sama”.

- E, Dušice, Dunjo… da si i ti ovde…

Još na vratima srete me ohrabrujući i razoružavajući osmeh.

- Tata…

- Vera, kćeri…

Suze joj kvase obraze.

Ne ispušta me iz zagrljaja…

Na stolu svečana večera. Kako li je samo uspela?

Veri osmeh ne silazi sa lica

- Kćeri, srećan ti šesnaesti rođendan.

- Prvi sa rođenim ocem – sijaju zelene oči.

- Red je i da ti nešto poklonim.

- Znam da ne boluješ od konvencionalnosti. I to mi se sviđa. Za šesnaesti rođendan već sam dobila najvredniji poklon.

- Ima dodatak. Rukopis. Pisao sam o mojim prijateljima. Za tebe.

- Dnevnik? Autobiografija o vremenu?

- Tvoja biografija. Tvoja prošlost. I naša budućnost.

- Hvala, tata.

- Imam samo jednu… molbu.

- Da?

- Vraćaš se u Melburn?

- Moram.

- Daj majci rukopis. Ako ga Dunja autorizuje, objavićemo ga.

Smeši  se zagonetno:

- To je, između ostalog, i bila njena ideja. Kaže da je to vaš zajednički dug.

Dunja… Na sve je mislila. Dobro me poznaje.

- Hoćete li se… vratiti u Bor?

- Ja ću dolaziti svake godine. Na ovaj dan.

- A Dušica?

- Ne znam… Možda.

- Za početak, i to je dovoljno.

- Volela bih da živim u Srbiji. A mama… Znaš ti Dunju.

- Pusti… Sad imamo Veru.

- Živeli, tata.

- Živeli, kćeri.

Sa Verom čekam naše prvo zajedničko jutro.

 Kakav sunčan borski dan!

 

 

nastaviće se...

Autor: Miloljub Milošević, bivši novinar TV Bor

(Iz neobjavljenog romana "Kako sam preskočio svoju senku")

Više iz ove kategorije 51. Svako na svoj način »