24. Feb 2017. Poslednja promena 4:42 PM, Feb 24, 2017

Raste li broj zemljotresa?

earthquake-report.com earthquake-report.com
Objavljeno u Zanimljivosti
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Lako je sada saznati gde se treslo. Sve se umrežilo, a seizmografi nikoše i u najzabačenijim delovima planete. Pa, jel’ to znači samo da saznajemo mnogo više i brže, a da pretnja nije i realno veća? Eh, kao i uvek, kako se uzme. Tamo gde se stvarno treslo, uteha te vrste ne pomaže. Opet, moglo bi se tako reći. Do pre manje od veka nije bilo ni potrebe ni mogućnosti da čovek ima na umu sva planetarna dešavanja. Kako govoraše: daleko od očiju, daleko od srca. E, baš se to promenilo. Plus tehnološki napredak koji grabi, hteli da priznamo ili ne. Ma, pogledaj samo te liste zemljotresa. Tek mali broj registrovanih neko je zaista i osetio. Svejedno, brinu ovi veliki i razorni, duž pacifičkog vatrenog prstena, od Nepala, Japana, Indonezije, Novog Zelanda, u državama Latinske Amerike, redovno Mediterana, sada Italije itd.

Grafikoni zaista ukazuju na trend porasta broja zemljotresa u minulih sto godina. I broj aktivnih vulkana se skoro udvostručio, što dodatno vodi konstataciji o povećanim seizmičkim aktivnostima. Ma da, ali je i to tek nekoliko procenata, i dalje ih je bar deset puta više zgasnutih, onih koji su nekada davno bili istovremeno i opasnost za ljude i svojevrsni „ventili rasterećenja“ za kontinentalne ploče koje milionima godina klize jedna preko druge. Zaključak zato mora biti: kratko je vreme posmatranja. Kao i u slučaju klime, ova složena kretanja ne mogu se olako aproksimirati bez poznavanja kompletnog procesa kroz eone, moguće cikličnog, karakterističnog za našu planetu.

I ne samo za Zemlju. Kako nas iznenadiše zvezde repatice koje u mašti uporedismo sa grudvama snega i leda koje se tope i isparavaju kada ih zagreje Sunce. I sletela onomad evropska sonda na jednu od njih, „uslikala“ zamrzlu stenu. Pa, šta onamo može i da ispari od toplote? Rep, u stvari, u enormnoj meri stvaraju „kometotresi“. Velikom promenom gravitacionih uslova u kretanju nebeskog tela kroz Solarni sistem, dotična „stenčuga“ se delimično sabija ili širi, u prilaženju Suncu se lagano „urušava u sebe“ i tako za sobom ostavlja ogromnu količinu „mlevene svemirske prašine“. Što bi i ovde bilo drugačije? Ali, vidi onda našu putanju oko Sunca, nije „treći kamen“ od Sunca zalud pogodan da se odavde o tome naklapa. Sa tako malim ekscentricitetom eliptične putanje, uvek približno na 150 miliona kilometara od centralne zvezde, gravitacione sile lokalnog svemira ovde se ne menjaju dramatično. Na sreću. Jer, kako bi drugačije i bilo boraviti i promišljati na tankoj ohlađenoj kori ispod koje vrelina dostiže više hiljada stepeni, šetati po tom veličanstvenom kajmaku koji milionima godina stoji na vrelom planetarnom mleku.

Bojan Obradović