Navika jedna muka, a odvika sto muka

SRBIJA, BOR – Iako je proces privatizacije medija u Srbiji počeo pre godinu dana, a o tome se govorilo i godinama unazad, čini se da građani, medijski radnici, a sve više se pokazuje i sami političari, nisu shvatili šta taj proces donosi i koliko će se način rada medijskih kuća promeniti. Dojučerašnji javni medijski servisi, lokalne i regionalne televizijske i radijske stanice, koje su uvek imale obavezu i dužnost da svaki događaj isprate, jer su ih plaćali građani, sada su postale privatne medijske kuće koje posluju po tržišnim principima. Nema više opštinskih subvencija, nema više para građana koji kada nešto plaćaju mogu i da budu nezadovoljni. Šta sada? Privatizovani, komercijalni mediji rade u skladu sa javnim interesom, poštuju profesionalne standarde, ali moraju da brinu i o svom finansiranju. Pravila se menjaju. Javni interes nije doveden u pitanje, ali se postavlja pitanje opstanka tih medija koji se, kao i plata, obezbeđuje borbom na tržištu. A ono je malo. Ekonomska situacija loša, privreda u krizi, nema velikih oglašivača. Projektno sufinansiranje medijskih sadržaja ide veoma otežano, sa mnogo muka i peripetija, preduslova i uslova. Kvalitet nije na ceni, o javnom interesu retko ko brine.  

Ali zato svi govore o slobodi medija, cenzuri i autocenzuri, o nezavisnosti, o pritiscima na novinare i urednike. A da li pritisak dolazi samo od političara i državnog ili lokalnog vrha? Mogu li pritisak na medije da vrše i građani, pojedinci? Zar nije pritisak kada konstantno kritikujemo medije zašto nešto rade, objavljuju ili neobjavljuju? Nije li pritisak kada se opominju pa i vređaju urednici i novinari zašto ne rade baš to što je nekom pojedincu u trenutku intresantno ili po njegovoj proceni bitno?

Uloga medija jeste da brine o javnom interesu, a zadatak urednika i novinara je da procene šta je u interesu šire zajednice, šta nije, a u novim okolnostima i šta im donosi zaradu a šta predstavlja trošenje resursa, ljudskih i tehničkih, na sopstvenu štetu.

Izreka kaže: „Navika jedna muka, a odvika sto muka“. Sve se češće negoduje i pita: Kako naša lokalna ili regionalna televizija sada ne dolazi na sastanke saveta mesnih zajednica? Kako je moguće da televizija ne prati sve događaje iz oblasti kulture? Zašto tv ekipa ne snima seminare koji se organizuju za nastavnike i učitelje? Zbog čega nije snimljena svaka školska priredba? Zašto se više besplatno ne reklamiraju sportski klubovi i udruženja?  Zašto nema besplatnih najava događaja?

Nema, jer to više nije medijski javni servis, radiodifuzna ustanova koji se finansira parama građana. Da bi kultura bila više zastupljena u medijima, kulturni poslenici bi, na primer, mogli da pišu projekte, da konkurišu kod evropskih i državnih fondova, da predvide sredstva za medijsku promociju programa koje realizuju i tako utiču na veću zastupljenost tih sadržaja. Isto važi i za nevladine organizacije i udrženja građana.  Prošlo je vreme kada je ŠRIF godišnje donirao po šest miliona dinara, pružajući medijsku podršku i promociju brojnim manifestacijama u organizaciji lokalne samouprave, javnih ustanova, udruženja građana, škola; kada su se sportski klubovi besplatno promovisali i reklamirali. ŠRIF je na to ponosan i za to je dobio  nagradu Privredne komore Srbije za društveno odgovorno poslovanje. Ali, na žalost, više nije u mogućnosti da se tako ponaša. Sada, nakon privatizacije, kao komercijalni medij, odgovorni moramo da budemo i prema sebi.

Preduzeće ŠRIF D.O.O. trenutno zapošljava 34 radnika koja, za razliku od drugih medijskih kuća, koje su takođe promenile status u procesu privatizacije medija, i dalje redovno primaju plate uprkos tome što je tek nedavno počela realizacija pojedinih projekata koje sufinansiraju pojedine lokalne samouprave. I pored svih poteškoća postignuti nivo produkcije se održava a sačuvan je i program na jezicima nacionalnih manjina bez ikakve finansijske podrške Nacionalnih saveta i drugih organizacija koje se zalažu za prava nacionalnih manjina.

Iako od osnivanja radi u interesu građana i doprinosi da se glas Borana, ali i cele Timočke Krajine čuje šire, Televizija Bor uvek je na udaru kritika. Svako ima pravo na mišljenje i slobodu govora, ali je to pravo i najčešće zloupotrebljavano u različite svrhe. A ukoliko postoji nezadovoljstvo tv programom, to je bar lako rešiti. 1950. godine izmišljena je vrlo korisna sprava – daljinski upravljač koji pomaže da se u trenutku promeni kanal.

[iframe frameborder=“0″ width=“480″ height=“270″ src=“//www.dailymotion.com/embed/video/x4fdpj5″ allowfullscreen ]
Navika jedna muka, a odvika sto muka, 09… by rtvbor

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *