21. Jan 2019. Poslednja promena 2:50 PM, Jan 21, 2019

Ima tamo katalog ekstrasolarnih planeta. Da se čudiš, sad ih već dodaju svakog dana. Kako ne bi, svemir je pravedan, materiju svuda rasporedio. Al’ ih je teško videti, natrči se samo posredno, kad delimično zaklone svetlost matičnih zvezda. Nađe se i poneko Sunce bez planeta. Ali i obrnuto, zna se da su tamo i „usamljeni putnici“ u tami. Da zaključimo, u proseku su planete svuda. I pronašlo se: više od deset hiljada za kompletiranje kataloga. Još toliko je gotovo izvesno, treba samo dodatna provera. A praćeno je tek sto hiljada zvezda. Tu je matematika, da proceni da ih u Mlečnom putu ovako možemo pronaći bar 100 milijardi. Malo je to, tvrde astronomi, za galaksiju u kojoj tri četvrtine zvezda spada u grupu crvenih patuljaka, oko kojih se planete roje kao muve. A i ovom metodom vidimo manje od procenta postojećih. Korekcija onda, biće da ih je više od dva triliona. E, sad nastaje zbrka. Čekaj malo, zar nema najmanje 200 milijardi galaksija poput naše? Pa, da. Procene, procene... Kad je tako, onda broj planeta diljem svemira ima zapanjujućih 25 cifara. Ne računajući male stene, komete i asteroide, pa ni B612, asteroid Malog Princa.

Kolika je onda verovatnoća da je inteligentan život jedinstvena pojava na zrncu prašine u ogromnoj peščanoj pustinji? Računaše i računaše, objektivnog rešenja nema. Bitno koči činjenica da je čovek jedinstveno biće među trilion manje ili više složenih vrsta na planeti, a pravu civilizacijsku svest ima tek nekoliko milenijuma u istoriji dugoj četiri i po milijarde godina. I sve to na Zemlji koja ima neobično retke, a povoljne uslove za život. U igrama verovatnoće i velikih brojeva svemira, može samo da se navija za odgovor.

Ma, bude i simpatično kad ljude pitaš šta misle o tome. Koliko god da znaju ili veruju, spoznaš i da se romantizam, u stvari, nikad nije predao. Ima zanesenjaka, ali primetićeš da je većina misli antropocentrična: videli smo sebe, pa preslikavamo. Tako izgledaju i ozbiljne naučne potrage za životom u svemiru: ako tamo ima inteligentnih bića, mora biti da su uspešna u komunikaciji, pa sve tražimo nekakav signal, modulisane radio talase. Dal’ bi uspeli da pronađemo i razumemo „ovdašnje“ mrave ili slonove, šume ili ptice, gmizavce ili možda kitove koji međusobno komuniciraju na velikim daljinama još od davnih vremena? Tražimo li, u stvari, samo naprednije od nas?

Kako god, u potrazi za „vanzemaljcima“ bar bi trebalo sačuvati ideju za koju znamo da je uspešna: nema života bez kompletne biosfere, istovremenog postojanja najmanje nekoliko milijardi vrsta. Da se ne lažemo. Kako bi Egziperi rekao: „Ako voliš cvet, koji se nalazi na nekoj planeti, onda je prijatno noću posmatrati nebo. Tada su sve zvezde rascvetane.“

Otkad su Konstantin Batigin i Majk Braun, astronomi Kalteh univerziteta u Kaliforniji objavili, početkom godine, da postoje matematički dokazi da u Sunčevom sistemu gotovo izvesno postoji planeta do deset puta veća od Zemlje, ali manja, recimo, od Neptuna, „reaktivirali“ su se internet zaljubljenici u priču o planeti Nibiru. Prema tim „konstrukcijama“, ona s vremena na vreme (najčešće spekulišu: 3600 godina) obilazi Sunce u orbiti blizu Zemlje, menja joj putanju i uzrokuje kataklizme, poput pomeranja kontineneata, zemljotrese i vulkanske erupcije i tome slično. Iako se naučnici oštro suprotstavljaju argumentima, kad čovek u nešto „navijački“ poveruje, izgleda da je teško i istinom dokazati suprotno.

Prava nova Deveta planeta (s obzirom na to da se Pluton već desetak godina smatra planetoidom), ako i kada bude potvrđena teleskopima, biće u orbiti koja je u proseku 20 puta udaljenija od već dalekog Neptuna. Pokazuje to astromehanika, koja ima veoma dobra i precizna predviđanja i ne bi bilo prvi put da je u pravu. Ovo bi značilo da se prava „za sada nepoznata“ planeta jednom okrene oko naše matične zvezde za deset do 20 hiljada godina, a da je u perihelu, tački „najbližoj“ Suncu, opet mnogo dalje od svih osam poznatih planeta. S obzirom na to da proračun ukazuje i da je manje mase od Neptuna, a time i manje gravitacione moći, ne može da ima značajniji uticaj na dešavanja na Zemlji. Izvesno je manji od uticaja ostalih planeta, pa i džinovskog Jupitera, koji je višestruko bliže našem „trećem kamenu“ od Sunca.

Nibiru posvećenicima sve ovo, naravno, ne smeta da iznova pronalaze „dokaze“ o sudbonosnom i apokaliptičnom „ulasku“ nove planete u Sunčev sistem i da to potkrepljuju raznim spekulacijama, fotografijama i video zapisima u kojima se najčešće odsjaj sočiva kamere proglašava za dotičnu planetu. Pominju se, naravno, vanzemaljci i istorija, navodno „znanje“ Sumeraca i Egipćana, kalendar Maja, hipotetička zgasnuta zvezda starogrčkog imena Nemezis, biblijsko Otkrovenje i tako dalje. Mnogi „Nibirutardi“, kako ih ponekad oslovljavaju drugi korisnici mreže, obično to rade iz zabave. Pojedini i zbog zarade, jer ovakvi video klipovi često imaju zavidan broj pregleda. Valjda ih je najmanje koji uživaju da zastrašuju ljude, ali i onih koji u priču zaista veruju. Ipak, da ovo poslednje i nije baš sasvim sigurno pokazuje i internet fenomen „Zemlje - ravne ploče“, u kojem se, na sličan način, potpuno iracionalnim „dokazima“ osporava čak i Zemljin loptasti, odnosno geoidni oblik. I takva priča, za današnje uslove, dobila je neshvatljivo mnogo pažnje na internetu. Moguće je da neko pogrešno shvati savremenu naučnu ideju „holografskog“ univerzuma, po kojoj je, takođe matematički dokazano, dozvoljeno projektovati trodimenzionalni prostor svemira iz ravni, pa čak naprimer i sa kružnice, poput „horizonta događaja“, uslovno rečeno „kružne ovojnice crne rupe“. Ali, činjenicu da poznatom prostoru ne nedostaju dimenzije niko ne spori. Naprotiv, omiljena ideja fizičara i jeste da najverovatnije postoji 11 dimenzija, prema takozvanoj „M teoriji struna“.

Ali, dobro. Nije baš sve tako crno čak ni u izmišljenim pričama. Mentalna gimnastika, pa i razmišljanja o nepostojećoj planeti Nibiru, bar donose zaključke tipa „Šta bi bilo kad bi bilo“. Pomalo „spušta na zemlju“ i pokazuje da civilizacija ima o čemu da razmišlja u sopstvenom napredovanju ka potpunijem znanju i savladavanju možda i neslućeno većih izazova. Naša nemoć, na primer, da skrenemo sa putanje galaksiju Andromedu koja će se za nekoliko milijardi godina ionako sudariti sa Mlečnim putem možda je samo obično neznanje, ko može da kaže da to nije tako?

U svakom slučaju, astronomija ne spori da su se i Nibiru ideje, slične stvari u interakcijama i promenama orbita planeta nekada zaista dešavale, naročito u vreme nastanka Zemlje. A, da li to onda znači da će i ponovo? Zašto bi? Panta rei, kako rekoše, sve teče i sve se menja. U neposrednoj budućnosti, narednih decenija, nema, kažu, ni nagoveštaja da će se bilo kakva ogromna planeta pojaviti u našoj blizini jer to jednostavno ne može biti neprimećeno, prkosi logici da takvu informaciju istovremeno krije desetine hiljada profesionalnih i astronoma amatera. U dalekoj budućnosti? Ko zna, možda će se preciznije znati za otprilike 200 miliona godina, dok se Zemlja još jednom, zajedno sa Suncem, okrene oko galaktičkog centra? Toliko vremena jeste potrebno za pouzdan odgovor šta se sve na toj putanji nalazi. Kako god, ljudi i jesu tu da razmišljaju o izazovima budućnosti, pa i o potencijalnim udarima asteroida, promeni mesta magnetnih polova koja se dešava na nekoliko stotina hiljada godina i koja je, spekulišu mnogi, već zakazana za ovaj ili sledeći milenijum... A stići će nekada i ta nova ledena doba, menjaće se i orbita planete, dužina dana i godine, kao što je, uostalom, dokazao srpski naučnik Milutin Milanković opisujući razloge cikličnih smena ledenih doba. Ipak, aktuelnu i „pravu“ Devetu planetu, sada čekamo malo drugačije raspoloženi. Matematički dokaz njenog postojanja samo je uvod u vizuelno dokazivanje, teleskopima, što je i omiljeni posao astronoma. I poželimo im uspešnu potragu. Čekamo rezultate, najavljene u roku od nekoliko godina, kao dodatni korak ka boljem poznavanju svemira.

 

Autor: Bojan Obradović

Man’ taj horoskop!

Ono, nije baš da se ljutim kad mi pomeneš horoskop. Ali mi je ipak teško da se tačno definišem. Vaspitan, a i u spoznaji da je tolerancija uslov bolje civilizacije, uglavnom mi se čini da je osmeh najpametniji odgovor. Kad može. Nije lako ponuđenom entuzijazmu reći: ne, hvala!

Vidi, mnogo mi se um trošio u pokušajima da bude racionalan. Ne može sad tek tako da se prepušta, čak i kad ga trgneš onim: Što si, bre, namćor? Opusti se, shvati to samo kao zabavu. Ma znam ja to i nemam ništa protiv, ali mi opet nedostaje potpunije opravdanje. Bilo bi lakše kada bih uspeo da prihvatim horoskopske teze i da nema izazova da ih odmah rušim čuvenim pitanjem: a, zašto bi to bilo? E, to mi nikako ne ide. A još kažu da s godinama raste strpljenje.

Ma, ne bih se ja usudio da tvrdim da su i najbolji umovi istorije samo gubili vreme tumačeći svet uz pomoć zvezda. Tačno, astrologija se smatrala ravnopravnom naukom i ko zna koliko je važnih odluka doneto zahvaljujući njenim idejama. Dal’ je trebalo, ne bih baš sve pravdao. Ima tu ponešto, najlakše bi bilo da se kaže. Evo, Sunce i Mesec utiču na ovu planetu i život na njoj, lako se vidi. Što ne bi i ostalo u kosmosu? Pa da, sada i astronomi koriste udaljene galaksije kao gravitaciona sočiva, ne bi li zavirili još dublje u svemir. Ako već njihova ogromna masa zakrivljuje svetlost ka nama, što ne bi, na primer, Sunce bilo Zemljino malo sočivo kad eksplodira supernova u nekom sazvežđu baš sa suprotne strane. Pa delimično na nas preusmeri i pojača mutogeno dejstvo različitih kosmičkih zraka u materiji od koje smo sazdani? I još kad se poklopi sa trenutkom dok punom parom rade matične ćelije, dok čitajući DNK predaka grade novo biće? Daje li bar to drugačije uslove?

Naravno. I donekle. Menja se telo, pa mu se i duh prilagođava, zaključiše još stari Grci. I Jung lepo ukaza da je evolutivna snaga u kolektivnom nesvesnom koje je kao okean, dok je samoidentifikaciona svest koliko i čaša vode. I teško da bi svest pojedinca bila u stanju da održi čak i mali deo onoga što autonomni nervni sistem radi bez posebnog napora. Ali, očigledno je da je i svesti dozvoljeno da bar utiče. Da se identifikujemo s njom, pa da sami donosimo i nekakve odluke. Ako bi se koncept horoskopa tumačio samo kao sudbinska predodređenost, na osnovu toga što je materiji zadato, onda ne bi bilo ni slobode da pružimo bilo kakav, makar i minijaturni doprinos. Takvoj ideji horoskopa, bez ustezanja: mene to ne zanima! Ako, u stvari, misliš na drugačiji, slobodniji koncept uzročnosti čoveka svemirom, onda neka ti bude. Samo da pre odgovora razjasnimo i pitanje.

 

Apsolutno relativno

Vidiš, nije trebalo mnogo vremena da milion puta dokažu da je čupavi Ajnštajn bio u pravu. Jeste, znali smo mi i pre laserskog interferometra, čudesnog sokoćala za dokazivanje gravitacionih talasa. Bar je ovde sve oduvek relativno, a kamoli širom svemira. Ipak, radi podsećanja: kaže formula da vreme različito teče blizu masivnog objekta i daleko od njega. Praktičnu primenu nađoše za časovnike na veštačkim satelitima: taman da su i atomski, udaljeni od planete za nijansu su brži, pa se lako izračuna koliko su vremena „preskočili“ ne bi li se uskladili sa ovdašnjim, zemaljskim satovima. Teoretski, za turistu koji se slika pored piramide, vreme teče sporije nego za njegovog, malo udaljenijeg, fotografa. Ali, pošto je reč o razlici za koju je atosekunda prevelika dimenzija, ispada da to nije previše važno. E, tu je draž relativnosti: može biti, ali ne mora da znači.

Kako god, LIGO sokoćalo posmatralo je nešto neobično: sudar ili „sastavljanje“ dve crne rupe i efekat koji to izaziva u kontinuumu prostora i vremena. Kada bi postojala mogućnost da priđeš dovoljno blizu crne rupe, na primer one u središtu galaksije, vreme bi teklo fantastično sporo, toliko da bi se u tamošnjim minutima na Zemlji, na periferiji Mlečnog puta, istovremeno smenjivali vekovi. Ajnštajn je, sada već opravdano, posumnjao da gravitacioni talas ume da „udari“ žestoko i promeni celokupnu strukturu prostora i vremena, mnogo osetnije u neposrednoj blizini svog nastanka, kao i svaki drugi talas. I dokaz baš nekako stiže iz fantastično dalekih crnih rupa, gde se čini da vreme teži beskonačnosti, a prostor, ovaj nama poznati, trodimenzionalni, teži sabijanju do nule, ničega. Obrnuto bi se shvatao koncept tamne energije, nešto gde prostor teži beskonačnom, ali vreme teži nuli, nije bitan faktor u jednačinama kvantne fizike, poput onih kojima se dokazuje efekat kvantnog poravnanja. A to drugo, uzgred, i širi svemir. Teži li beskonačnom?

Baš tako: tamna energija i tamna materija, koncepti su za kojima će besomučna  potraga veka sada postati još interesantnija. Nije ni čudo, kažu astronomi, bez njihovog razumevanja zaista nam „nedostaje“ 95 odsto svemira. A ni Ajnštajnova asimptota da ne možeš preći brzinu svetlosti ni zakoni termodinamike da temperatura ne može čak ni do apsolutne nule, ne daju „malobrojnoj“ materiji značajnu šansu da im se približi. Kako, uostalom, kad mora da postoji i u prostoru i u vremenu, ma koliko relativni bili?  Ko zna, da je Tesla raspolagao novim spoznajama i terminologijom, bar odbačeni i nenaučni koncept etra zamenio konceptom tamne energije, na primer, svašta bi se tu i ranije ispričalo. Kako reče on, sve je ionako svetlost, razređena ili zgusnuta. Ili možda, novom naučnom terminologijom, sve je manje ili više mešavina tamne materije i tamne energije, u različitim odnosima? Posle Higsovog bozona, kažu da je fizika elementarnih čestica prišla veoma blizu tamne materije. Biće da uskoro stižu da to mnogo bolje i preciznije objasne neke sledeće velike priče iz CERN-a.

 

Autor: Bojan Obradović

Poslednji je čas da spasimo planetu! Zastrašujuće, ali je zaista ovako glasila poruka nekoliko klimatskih panela Ujedinjenih nacija, kao i sporazuma o obuzdavanju emisije gasova sa efektom staklene bašte koji su, na konferenciji u Parizu, krajem 2015. godine, potpisali lideri svetskih država. I aktuelna merenja globalne temperature ukazuju na neprekidni trend porasta, sa strepnjom da je civilizacijska odluka o zadržavanju zagrevanja planete u granici do dva stepena celzijusa možda i zakasnila. Kako stručnjaci tvrde, preuzete obaveze država ipak će dati značajne i vidljive rezultate u zajedničkoj borbi, a ako to baš i ne bude prema očekivanjima, nema sumnje da će narednih godina i decenija uslediti još drastičnije mere, pre svega u široj zabrani sagorevanja fosilnih goriva. I biće to u zajedničkom interesu svih, jer se ne može dozvoliti da promene postanu nezaustavljive.

Ipak, ljudski rod ne može i bez suprotnog mišljenja. Iako je ogromna, gotovo stoprocentna većina klimatologa još pre nekoliko decenija proglasila opasnost od nadolazećeg „globalnog zagrevanja“, pojavili su se i „klimatski skeptici“, sve glasniji u izražavanju svog stava. Oni, naime, tvrde, da je sveukupno delovanje ljudske civilizacije i danas, kao i pre nekoliko vekova, prilično nebitno za prirodne cikluse planetarnih klimatskih promena. Vrućinu su, ukazuju, osetili i dinosaurusi, pa je zatim došlo ledeno doba, potom novo zagrevanje koje i dalje traje, nezavisno od delovanja ljudi. Same promene klime i nevolje koje to stvara širom planete niko ne spori, ali je ovde različita ocena uzroka, pa i mera koje treba preduzimati.

Naučnici nemaju dilemu: i te kako utiče čovek na promenu klime, jer veoma važni, možda i najvažniji podatak, procenat toplote koji Zemlja reflektuje, odnosno „vraća“ nazad u svemir dokazano značajno opada u slučaju povećanja koncentracije gasova poput ugljen-dioksida i metana, a koje moderni čovek neumorno stvara. Direktno proporcionalne vrednosti količine ovih gasova i temperature na površini planete u njenoj istoriji to veoma jasno dokazuju. Da će se zaista događati čak i slučajevi oštrijih naleta zime u uslovima kada temperatura zapravo raste (pa je zato termin „klimatskih promena“ pogodniji od takođe nespornog „globalnog otopljenja“), brane tezom da je to veoma logično: aktuelno topljenje lednika izaziva, razmenom toplote, hlađenje okoline, mora i kopna, uzrokuje drugačije kretanje morskih i vazdušnih struja. Otvorite vrata zamrzivača, uostalom, da se led istopi pa proverite da li je hladnije u sobi. Još ako su i jaki cikloni usmereni sa polova, hladniji talas ume da stigne i veoma daleko, toliko da i sneg padne u Sahari.

Skeptici, s druge strane, ne spore činjenicu da ugljen dioksid stvara efekat staklene bašte, ali oni napadaju verodostojnost samih merenja, za koje obično sumnjaju da su fingirana, obično u političkom interesu finansijera i donosioca odluka o uvođenju taksi i zabrani sagorevanja fosilnih goriva. A u optužbama za „zaveru“, druga strana njih napada da samo zastupaju interese industrije i naftnih kompanija i da ne brinu o budućnosti planete.

U takvoj vrsti „terminološkog“ rata o klimi, u kojoj nije baš jednostavno bez ogromnog znanja odbaciti bilo čije argumente, biće da ipak presuđuje struka. Sama meteorologija ima i znanja i mehanizama da prati i shvati šta se zapravo dešava. Ali, ni ona ne sme da zapostavi eventualno preispitivanje i buduću dopunu sopstvenih modela, u skladu sa napretkom tehnologije koja obezbeđuje neophodne podatke. Jedna od racionalnih kritika skeptika odnosi se, na primer, da smo Sunce, izvor praktično sveukupne zemaljske toplote, a priori proglasili „donosiocem“ konstatne toplotne energije. Možda to u našem kratkom periodu posmatranja i jeste tako, ali vredi razmišljati: da te zvezde nema, temperatura bi ovde brzo dostigla vrednosti blizu apsolutne nule, bila bi tek malo veća od minus 270 stepeni celzijusa. Pa se tako dogodi da nam Sunce tokom leta „doda“ oko 300 stepeni, iako je prosečno udaljeno 150 miliona kilometara. I logično zvuči pitanje: „a šta ako doda 310 ili 320 stepeni“? Gde piše da je ta vrednost nepromenljiva?

Pošteno, i solarna iradijacija odavno se i redovno meri i zaista decenijama potvrđuje da se može smatrati prilično konstantnom, s obzirom na to da dnevno do nas „stiže“ oko šest kilovatsati energije po metru kvadratnom. Ali, menja se i ona, u određenim ciklusima i ima i ozbiljnih istraživača koji tvrde da je aktuelno kretanje ka novom „solarnom minimumu“, redovnoj pojavi na oko 11 godina, statistički uporedivo sa tzv. „Maunderovim minimumom“ između 1645. i 1715. godine. Solarna iradijacija tada je, kažu, osetno pala, bilo je veoma malo sunčanih pega i aktivnosti (što je naučno predviđanje i za naredne godine, pri kraju ove decenije), a to se, slučajno ili ne, poklopilo sa takozvanim „malim ledenim dobom“ na planeti Zemlji, kada su zime bile izuzetno duge i oštre. Često se citiraju istorijski podaci iz tog perioda „da je Temza bila zaleđena tokom cele godine“, „da su ptice smrznute padale sa neba“...

Smatra se, inače, da je temperatura na površini Sunca oko šest hiljada stepeni, otprilike koliko je i u Zemljinom jezgru. Ali, kada je Sunce aktivno (ima pega), erupcije izbacuju ogromnu količinu jonizovane plazme, prethodno zagrejane na više od milion stepeni. Koliko to menja ovdašnje uslove? Samo jedan minijaturni, čak ni promilski deo vrele plazme putuje ka planeti Zemlji i stiže do njenog magnetnog polja, odakle se praktično odbacuje „oko planete“, delom usmerava ka polovima (i može i videti, kao polarna svetlost, aurora borealis i aurora polaris), pa se može reći da magnetno polje u najvećoj meri štiti našu atmosferu. Venera i Mars, na primer, nisu te sreće, jer nemaju sopstveno magnetno polje, pa uobičajene solarne erupcije vremenom „svlače“ njihove atmosfere i značajno menjaju njihov sastav. Da li i podižu temperaturu? Prateći samo statistiku aktivnosti Sunca, kažu, trebalo bi da se na Zemlji već oseća svojevrsno „zahlađenje“, sve izraženije narednih godina i nekoliko decenija. Ali, očigledno se, dokazano merenjima, dešava sasvim suprotno. Ili predloženi solarni model „ne radi“, ili je zahlađenje „malo zakasnilo“ ili bi, što je najgore, temperatura na Zemlji još drastičnije rasla da ovog uticaja nema. Još je onda opasnija pretnja koju donose statistički podaci da, nakon „velikog“ solarnog minimuma, posle nekoliko decenija, solarne aktivnosti ne rastu laganim tempom, već veoma brzo „grabe“ ka maksimumu. To bi onda, pod uslovom da je istraživanje „na pravom tragu“, značilo još ubrzanije „dodavanje“ toplote, na koju uglavnom nismo ni računali.

O svemu se, zapravo, mnogo i zna, ali se još više i spekuliše. „Navijanje“ za bilo koji ugao gledanja ovde neće mnogo pomoći, jer istina od toga svakako ne zavisi. Neophodna je tačna i pouzdana procena, pa je to i najvažniji zadatak za stručnjake kojima je u opisu posla da do rezultata dolaze dokazanim naučnim metodama. Sve ukazuje i da su najznačajnije svetske institucije i dalje pozvane da, bez razlike i mnogo glasnije, objašnjavaju i argumentima tumače ljudima šta se zapravo dešava sa promenama klime, čak iako to nedovoljno razumemo. Jer, ne bi smelo da se dogodi da se u neznanju svađamo o budućnosti. Rizik je ako nesmotreno, zbog nerazumevanja, dodamo „ulje na vatru“. A to valjda niko ne želi, naročito ako je, pred izazovom problema, konačno dostignuta svest o neophodnoj ljudskoj solidarnosti.

 

 

Bojan Obradović