19. Mar 2019. Poslednja promena 3:55 PM, Mar 18, 2019

BOR - Osim na programu Regionalne televizije Bor, na radiju i na sajtu, informacije iz ovog dela Srbije, građanima su dostupne i u štampanom izdanju lista „Oko istoka“. Iz štampe je februara 2013. godine izašao prvi broj, a menadžment preduzeća „Štampa, radio i film“ na taj način nastavio je tradiciju medijske kuće koja je uz građane skoro 50 godina. Ovog meseca, list obeležava četiri godine postojanja.

„Obeležavamo četiri godine postojanja naših novina. Najpre je to bio bilten Javnog preduzeće „Štampa, radio i film“, međutim, prošle godine u septembru registrovali smo ovaj časopis. On je dobio i svoj ISSN broj kod Narodne biblioteke Srbije, tako da to više nije besplatan primerak, već sada građani u celom regionu mogu da nađu list „Oko istoka“ na kioscima. Možemo da budemo zadovoljni za sada i prodajom, mada je ovo tek drugi broj koji se prodaje. U našem listu su, osim aktuelnih dešavanja u gradu koja pratimo, uglavnom informacije koje su korisne građanima da mogu da ostvare neka svoja prava“, rekla je Danijela Novović, glavni i odgovorni urednik Radio televizije Bor.

List „Oko istoka“ ima i dokumentarnu vrednost, jer će štampana reč ostati kao vredan trag za generacije koje dolaze. U pripremi lista učestvuje cela redakcija RTV Bor, pa je sadržaj bogat i raznovrstan.

„S obzirom na brojnu redakciju mi možemo da ponudimo i raznovrsnije sadržaje, ne samo za informacije iz Bora već i drugih gradova u regionu gde imamo dopisnike. Naša redakcija na dnevnom nivou ima veliki broj informacija, pa je neophodno da na kraju meseca uradimo selekciju i izaberemo najznačajnije i šta može da bude aktuelno i za mesec dana kada broj izlazi“, kaže Danijela Novović.

U skladu sa finansijskim mogućnostima, u narednom periodu, plan i želja menadžmenta preduzeća „Štampa, radio i film“ je da list izlazi više puta mesečno. Za sada ga čitaoci po simboličnoj ceni mogu kupiti mesečno, na kioscima.

Ima tamo katalog ekstrasolarnih planeta. Da se čudiš, sad ih već dodaju svakog dana. Kako ne bi, svemir je pravedan, materiju svuda rasporedio. Al’ ih je teško videti, natrči se samo posredno, kad delimično zaklone svetlost matičnih zvezda. Nađe se i poneko Sunce bez planeta. Ali i obrnuto, zna se da su tamo i „usamljeni putnici“ u tami. Da zaključimo, u proseku su planete svuda. I pronašlo se: više od deset hiljada za kompletiranje kataloga. Još toliko je gotovo izvesno, treba samo dodatna provera. A praćeno je tek sto hiljada zvezda. Tu je matematika, da proceni da ih u Mlečnom putu ovako možemo pronaći bar 100 milijardi. Malo je to, tvrde astronomi, za galaksiju u kojoj tri četvrtine zvezda spada u grupu crvenih patuljaka, oko kojih se planete roje kao muve. A i ovom metodom vidimo manje od procenta postojećih. Korekcija onda, biće da ih je više od dva triliona. E, sad nastaje zbrka. Čekaj malo, zar nema najmanje 200 milijardi galaksija poput naše? Pa, da. Procene, procene... Kad je tako, onda broj planeta diljem svemira ima zapanjujućih 25 cifara. Ne računajući male stene, komete i asteroide, pa ni B612, asteroid Malog Princa.

Kolika je onda verovatnoća da je inteligentan život jedinstvena pojava na zrncu prašine u ogromnoj peščanoj pustinji? Računaše i računaše, objektivnog rešenja nema. Bitno koči činjenica da je čovek jedinstveno biće među trilion manje ili više složenih vrsta na planeti, a pravu civilizacijsku svest ima tek nekoliko milenijuma u istoriji dugoj četiri i po milijarde godina. I sve to na Zemlji koja ima neobično retke, a povoljne uslove za život. U igrama verovatnoće i velikih brojeva svemira, može samo da se navija za odgovor.

Ma, bude i simpatično kad ljude pitaš šta misle o tome. Koliko god da znaju ili veruju, spoznaš i da se romantizam, u stvari, nikad nije predao. Ima zanesenjaka, ali primetićeš da je većina misli antropocentrična: videli smo sebe, pa preslikavamo. Tako izgledaju i ozbiljne naučne potrage za životom u svemiru: ako tamo ima inteligentnih bića, mora biti da su uspešna u komunikaciji, pa sve tražimo nekakav signal, modulisane radio talase. Dal’ bi uspeli da pronađemo i razumemo „ovdašnje“ mrave ili slonove, šume ili ptice, gmizavce ili možda kitove koji međusobno komuniciraju na velikim daljinama još od davnih vremena? Tražimo li, u stvari, samo naprednije od nas?

Kako god, u potrazi za „vanzemaljcima“ bar bi trebalo sačuvati ideju za koju znamo da je uspešna: nema života bez kompletne biosfere, istovremenog postojanja najmanje nekoliko milijardi vrsta. Da se ne lažemo. Kako bi Egziperi rekao: „Ako voliš cvet, koji se nalazi na nekoj planeti, onda je prijatno noću posmatrati nebo. Tada su sve zvezde rascvetane.“

Da bi zlo pobedilo, dovoljno je samo da pametni ćute.

Ćute već dugo.

Srbija ćuti.

Nebo ćuti.

U Boru vreme stalo. Obrisi jalovišta u magli. Oblaci zapušili topioničke dimnjake. Klize niz njih i razlivaju se gradom. Širi se siva tišina…

Samo da nije sive tišine. Samo da pirne vetrić. Kakva bi to muzika bila…

Kako bih voleo da sanjam. Ali ja više nemam snova.

Negde zuji komarac. Zuji sve jače…

Moram da promenim zvono na vratima.

Zvono meni zvoni.

Isto zvono, isti dan, isti sat – samo godinu dana kasnije. To nisam mogao da sanjam.

- Dobro jutro – rekoše njene zelene oči. Pitomo. Uplašeno.

- Znaš li, ćerko, koliko je sati?

Poznati miris stranog parfema ispuni sobu. Ćute zelene oči. Čekaju.

- Naravno… kafu ćemo popiti – kažem, ne pitam.

Ni anđeo, ni đavo. Uplašena srna.

- Hoćemo li popiti kafu? – pitam.

- Naravno…hoćemo…

Htela je još nešto da kaže, ali već sam bio u kuhinji.

Pijemo kafu i ćutimo. Gleda me ispod oka.

Popismo kafu u tišini. Svako sa svojim mislima.

Nije izdržala moj pogled. Jedva čujno ponavlja moju rečenicu:

- Kafu smo popili. Sad kud koji mili moji…

- Pitaš ili zaključuješ?

- Ti reci.

- Dobro je… I dalje smo na ti.

- Možda.

Ovo dete stvarno liči na mene.

- Jesi li čitala dnevnik svoje majke?

- Ne. Ali sve znam.

- Kada si saznala?

- Mama mi je sve ispričala pre godinu dana. Na petnaesti rođendan.

- Baš sve?

- Dovoljno.

- Jesi li čitala dnevnik svoga oca?

Gleda me pravo u oči. Zelene oči se suziše. Anđeo postade đavo.

 - Moj otac nije vodio dnevnik – preseče ledenim glasom.

 - Nije kad je trebalo. Pod stare dane – jeste.

Zenice joj se šire. Led se topi. Bes prelazi u zbunjenost.

Ostade bez reči.

 - Ne veruješ?

I dalje me gledaju dva krupna zelena oka.

Donosim rukopis. Sve ono što sam napisao dok jutros poznatim mirisom nije ispunila moju sobu.

Gleda. Prelistava. Čita…

- Ne žuri. Ceo život je pred nama.

Samo se nasmešila:

- Molim te, daj mi  malo vremena.

Nestrpljivo vraća pogled na rukopis.

- Polako. Razmisli o svemu što budeš pročitala. Uporedi. Izvuci zaključke. Izbor je tvoj.

To rekoh i ostavih je bez izbora.

Ispratila me istovremeno i tužnim i zahvalnim pogledom.

Dan nikako da prođe. Lutam sivim gradom. Do sumraka.

Šta me čeka večeras?

Od svitanja do sumraka, ili od sumraka do svitanja?

Izbor nije samo moj.

Izbor je sada samo njen.

Ulazim u svoj stan kao krivac. Ostavio sam gošću bez hrane. Frižider je pun – mogla je da se snađe. Valjda ima nešto i na majku.

“Ona sve može sama”.

- E, Dušice, Dunjo… da si i ti ovde…

Još na vratima srete me ohrabrujući i razoružavajući osmeh.

- Tata…

- Vera, kćeri…

Suze joj kvase obraze.

Ne ispušta me iz zagrljaja…

Na stolu svečana večera. Kako li je samo uspela?

Veri osmeh ne silazi sa lica

- Kćeri, srećan ti šesnaesti rođendan.

- Prvi sa rođenim ocem – sijaju zelene oči.

- Red je i da ti nešto poklonim.

- Znam da ne boluješ od konvencionalnosti. I to mi se sviđa. Za šesnaesti rođendan već sam dobila najvredniji poklon.

- Ima dodatak. Rukopis. Pisao sam o mojim prijateljima. Za tebe.

- Dnevnik? Autobiografija o vremenu?

- Tvoja biografija. Tvoja prošlost. I naša budućnost.

- Hvala, tata.

- Imam samo jednu… molbu.

- Da?

- Vraćaš se u Melburn?

- Moram.

- Daj majci rukopis. Ako ga Dunja autorizuje, objavićemo ga.

Smeši  se zagonetno:

- To je, između ostalog, i bila njena ideja. Kaže da je to vaš zajednički dug.

Dunja… Na sve je mislila. Dobro me poznaje.

- Hoćete li se… vratiti u Bor?

- Ja ću dolaziti svake godine. Na ovaj dan.

- A Dušica?

- Ne znam… Možda.

- Za početak, i to je dovoljno.

- Volela bih da živim u Srbiji. A mama… Znaš ti Dunju.

- Pusti… Sad imamo Veru.

- Živeli, tata.

- Živeli, kćeri.

Sa Verom čekam naše prvo zajedničko jutro.

 Kakav sunčan borski dan!

 

 

nastaviće se...

Autor: Miloljub Milošević, bivši novinar TV Bor

(Iz neobjavljenog romana "Kako sam preskočio svoju senku")

Petko Dulkan, prognanik u nenaseljeni kameniti kraj izmedju Krivelja i Slatine i osnivač Bora, prvi je sahranjen na groblju u Bor-selu. Zbog proširenja površinskog kopa Rudnika bakra Bor, groblje je nekoliko puta seljeno. Grob Petka Dulkana, prvog stanovnika Bora, sada se ne zna. Njegovi potomci nose prezime Dulkanović. Žive u Boru, Srbiji i inostranstvu.

Inženjer Franjo Šistek, prvi direktor Borskog rudnika, ima bronzanu bistu na Novom groblju u Boru. Sve do nedavno najveće rudarsko priznanje u Rudarsko-topioničarskom basenu Bor zvalo se “Nagrada inženjer Šistek”.

Uroš Vasiljević, kočijaš Franje Šisteka i svedok otkrića bakarne rude u Boru, doživeo je duboku starost. Sahranjen je na groblju u Knjaževcu. Njegovi potomci čuvaju Uroševu priču o prvim godinama Borskog rudnika.

Milovan je na groblju u Borovu selu. Preživeo je rat i presudio sam sebi.

Rajko je na seoskom groblju u Rajcu. Tik uz rajačke pivnice koje je toliko voleo.

Petar je godinama preskakao svoju senku u zatvoru u Zabeli. Preskočio je tek u selu iznad Prokuplja u praznoj roditeljskoj kući.

Nadi se gubi svaki trag u Australiji. Ko zna koliko je još porodica uništila.

Nadina Selena uništava sve čega god se dotakne. Takva joj karma.

Dušica, Dunja,  vene u Melburnu. Hoće da umre u Srbiji. Ali ne zna kada. Možda se u međuvremenu predomisli, pa dođe da živimo zajedno.

Naša Vera vratila se majci u Melburn. Tamo je rođena. Kaže da bi volela da živi u Srbiji. Meni je dovoljno što u Bor dolazi jednom godišnje. Za početak.

 Koalicije u Boru se smenjuju. Svaka je gora od prethodne.

Bor i Srbija dugo i sporo prolaze kroz tranziciju. Brane se malo protestima, malo ćutanjem.

Čekam da bude izgrađena nova topionica u Boru. Ima nade da se lakše diše.

 

Tako čekajući, ja sam, pod stare dane, napisao svoj prvi dnevnik–autobiografiju o vremenu. Tačnije, napisao ga je sam život. Ja sam samo sistematizovao istorijske činjenice, dnevničke zapise i sopstvena sećanja i snove o događajima u tom ludom vremenu.

 

Tako sam preskočio svoju senku.

 

Tako smo svi preskočili svoju senku.

Svako na svoj način.

 

nastaviće se...

Autor: Miloljub Milošević, bivši novinar TV Bor

(Iz neobjavljenog romana "Kako sam preskočio svoju senku")

Sunce se smeje. Već uveliko odskočilo Gleda me kroz prozor. Pravo u oči.

Sunce iz mog sna.

Spavam dugo, ali budim se često. Trzam se na svaki šum. Kao zec. Ali nikada mi se nije desilo da me sunce budi na ovakav način.

Ko dugo spava, dugo i sanja.

Važno je da se nešto događa. Makar i u snu.

Ali ovo više nije san.

Iz kuhinje dopire cvrkutavi glas:

- Ustaj, srećo. Kafa se već ohladila.

- Neću kafu. Molim te, skuvaj mi čaj.

- Otkad ti piješ čaj umesto kafe?

- Od danas. I skloni cigare. Više ne pušim.

- Taj film smo gledali milion puta.

- Nedelja je. Pozovi decu na nedeljni ručak.

Popio sam čaj. Bez cigarete. Za mene je to mračna prošlost.

Spremam se za stari, zaboravljeni, nedeljni porodični ručak.

Najzad za istim stolom cela porodica.

- E, deco. Da vam majka kaže koliko je pametan vaš otac. Tvrdi da ga isti snovi godinama prate kao senka.

- Danas sam preskočio svoju senku!

- Eto, vidite. Ja mu kažem da je glup.

-   Ja glup,  ti pametna. To znači da sam ja  bolje prošao.

- Kako to?

- Ja imam pametnu ženu, a ti glupog muža.

- Bravo, tata! – smeju se i kćerka i sin.

- Sve srećne porodice liče jedna na drugu…

Podignute tri čaše ne daju mi da završim Tolstojevu rečenicu.

-     Živeli!

Sad se hvatam zubima za vetar.

      

Ovako je to bilo…

53.  POST SCRIPTUM

Skoro svi događaji i ličnosti u ovom romanu – izmišljeni su.

Tačni su samo istorijski događaji i istinite samo istorijske ličnosti.

Ali čak i za njih, a kamoli za izmišljene događaje i likove, važi: “Svaka sličnost je slučajna, a svaka slučajnost – namerna”.

Uz zahvalnost što ste stigli dovde, pisac i njegov narator (rezoner-protagonist) ocenu i poentu prepuštaju Vašoj mašti.

 

Neka svako preskoči svoju senku.

Na svoj način!

U Boru, 20?? godine

                                                                                                                              Miloljub Milošević