26. Mar 2019. Poslednja promena 4:20 PM, Mar 25, 2019

Kada god krenu da se sukobljavaju vlast i opozicija deblji kraj izvuku novinari. Kako se izveštava, da li je novinarstvo objektivno ili nije, da li su urednici politički poltroni ili profesionalci u svom poslu, uglavnom njihovim radom niko nije zadovoljan i to ništa više i ne čudi. Odavno smo svesni da ne možemo svima da udovoljimo i da nas svi vole. I ne treba da nas vole.Mi to ne tražimo. Želimo samo da radimo svoj posao u skladu sa strukom i onim što nas je delom obrazovanje, a delom iskustvo naučilo. A to što će uvek neko da nam nađe manu je stvar njegove lične percepcije. Ako nekoga želite da stavite u negativan kontekst uvek ćete tražiti nove argumente da potvrdite svoju tvrdnju i učvrstite predrasudu ne želeći da ulazite u to da li je to istina ili ne. I iako građani znaju da postoje lažne vesti i sa dozom sumnje prihvataju neke informacije uvek ostaje ono „gde ima dima, ima i vatre“ da čini lažne vesti interesantnim za prepričavanje i širenje dalje.  

Novinari su konstantno na udaru i vlasti i opozicije. Svi bi da radimo onako kako oni žele i svi pričaju o slobodnim medijima, a novinari danas sve nesigurniji pa i životno ugroženi. Opozicija konstantno populistički „oslobađa“ medije od vlasti, a novinari su sarađivali i sa jednima i sa drugima i u periodima kada su bili i vlast i opozicija. I svi se isto ponašaju i svi isto žele od medija kada su na vlasti, nema razlike, ali se sve zaboravlja i uvek se kao kreće od početka. Ali nisu novinari kratke pameti i ne zaboravljaju. U svakom sistemu uvek smo se borili da radimo profesinalno i iskreno, da se snađemo u nemogućem i ostanemo profesionalci. Nismo zaboravili vreme od pre desetak godina kada zbog jedne vesti mesecima ne primamo platu, kada odbijemo da emitujemo politički film stranke na vlasti pa opet mesecima ne primimo platu, kada su likvidari ŠRIF a radnike ostavljali bez posla, kada se protestovalo zbog privatizacije medija, niko se nije oglašavao i davao podršku, a sada im smeta privatizacija. Ali mi nismo političari, pa ne eksploatišemo svoje nedaće i nanetu štetu, ne hvatamo na patetiku i populizam. Nama glasovi ne trebaju. Ko želi i ceni program Televizije Bor neka gleda, ko ne želi to nije ništa obavezno. Isto kao i kada kupujete robu, kupujete ono što vam se sviđa. Niko nama pare ne daje već plaća usluge, i otvoreni smo prema svima. Ali bolje je pričati i napadati kako Televizija Bor nema neki program a ne uzeti u obzir važnu činjenicu da je ovo privatno preduzeće i kao i svako drugo živi od prodaje svoje robe i usluga. Opozicija nikada nije došla da zatraži plaćeni termin i da govori o svojim političkim idejama, ali će uvek reći da su im vrata zatvorena, a nisu ni pokucali. Hteli bi da to bude džabe. A ima li danas išta džabe?

Novinari su danas predstavljeni kao treća politička opcija - vlast, opozicija, novinari. Novinarima se pale kuće, direktorima se preti pištoljima, urednici se linčuju na društvenim mrežama, a svi govore o slobodnom novinarstvu. Je li to put za oslobađanje medija?

Sva četiri takozvana „građanska“ protesta u Boru su ispraćena i emitovana u Stranačkoj hronici Televizije Bor. Zašto u Stranačkoj? Zato što iza protesta stoje stranke udružene u Savez za Srbiju. Jel se traži istina? To je istina. Govornici na skupovima članovi su pokreta i udruženja koji su javno ušli u Savez za Srbiju. Ako je uređivačka politika Televizije Bor takva onda politički sadržaji idu u Stranačku hroniku. Nisu novinari krivi što je data vest sa pokrivanjem, a ne prilog za prva dva protesta, jer se okupljenima niko nije obratio. Ne može da se meri vreme izveštavanja sa protesta i da se očekuje od novinara da piše naširoko ako nema podataka, a podatke daju organizatori, koji to nisu želeli. Ispraćen je i protest u Majdanpeku. Ali, ko ne želi da prati program, on će uvek u skladu sa predrasudama da vređa i unižava naše urednike i novinare. Na svaku prozivku upućenu novinarima u Boru, i građani i kolege i političari očekuju da reaguje Televizija Bor, da se u svakoj negativnoj konstataciji prepoznaju samo novinari Televizije Bor. Znamo da imamo najviše uticaja i da smo zbog toga uvek na udaru kritika. Niko se ne bavi drugim novinarima u Boru od kojih jedni ostrašćeno pišu protiv vlasti, drugi pišu hvalospeve i o jednima i o drugima, bez mere. Novinari Televizije Bor ne hvale i ne veličaju političare, niti ih omalovažavaju i unižavaju. Svima smo dostupni i otvoreni, ali neki ne žele da sarađu sa nama, verovatno da ne bi poljuljali program svog političkog delovanja jer kada nema o čemu da se polemiše, neiscrpna tema je uvek Televizija Bor.

Kaže se da reč može da ubije. I zaista može. Ovoliko mržnje, najnižih uvreda i prozivki koje svakodnevno doživljava naša medisjka kuća a i mi lično, treba izdržati. I zato, molimo vas, nemojte nas na ovakav način „oslobađati“.

Svetski dan slobode medija

  • mar 26, 2019
  • Objavljeno u Mediji

“Novinari i mediji osvetljavaju lokalne i globalne izazove, pričaju priče koje se moraju ispričati. Njihove usluge javnosti su neprocenjive”, napisao je Generalni sekretar Ujedinjenih nacija Antonio Gutereš povodom 25. obeležavanja Svetskog dana slobode medija, a tom prilikom još jednom pozvao države i vlade da ojačaju slobodu medija i da zaštite novinare.

Prema godišnjem izveštaju Reportera bez granica, sloboda medija u Srbiji se smanjuje, pa je naša zemlja sada na 76. mestu u svetu, daleko iza Slovenije, na 32. mestu, Bosne i Hercegovine na 62, Hrvatske, na 69, a ispred Crne Gore, na 103. mestu.

Važnost osnovnih principa slobode medija svojim saopštenjem naglasilo je i ministarstvo kulture i informisanja, koje medijskim radnicima i novinarima čestitalo ovaj datum, uz poruku državnog sekretara Aleksandra Gajovića da je sloboda mišljenja i izražavanja u medijima i dalje jedno od najdragocenijih ljudskih prava, koje ostaje neotuđivo i da je posebno potrebno odati počast novinarima koji su se žrtvovali i žrtvuju širom sveta živote, slobodu ili ličnu dobrobit tražeći istinu i pravdu.

Novinarska udruženja i sindikati obratili su se javnosti još jednom ukazivanjem na na veoma težak položaj novinarske profesije i samih medija u Srbiji koji su, u najvećem broju, na rubu egzistencije. Simboličnu međunarodnu akciju „pet minuta gromoglasne tišine“ podržali su Nezavisno udruženje novinara Srbije i Granski sindikat kulture, umetnosti i medija „Nezavisnost“. Udruženje novinara Srbije je ovim povodom uputilo proglas u kojem zahteva da vlast uspostavi istinski dijalog s medijskom zajednicom radi završetka medijske strategije.

U proglasu se navodi da će prošlu godinu novinari pamtiti po incidentima, fizičkim i verbalnim napadima i pretnjama, ali i po blokadama računa velikim medijskim kućama, štamparijama i drastičnim zloupotrebama sistema projektnog sufinansiranja. Od države se traži, između ostalog, da u izradi strategije podrži rešenja kojima podstiče rad medija koji poštuju profesionalne i etičke standarde i socijalna prava novinara i medijskih radnika, a potom i da posebno bude razrađena strategija za opstanak i razvoj lokalnih medija, čiji je opstanak najviše doveden u pitanje. Od Vlade se traži da prihvati da se izmenama medijskog zakonodavstva osigura obaveza lokalnih samouprava (osim gradova sa više od 300 hiljada stanovnika) da izdvajaju najmanje dva odsto budžeta za projektno sufinansiranje medijskog sadržaja, uključujući i informativne programe.

Zahteva se i da se na sud izvedu ubice novinara Milana Pantića i Dade Vujasinović i da se Specijalno tužilaštvo pozabavi slučajevima više od 40 medijskih radnika iz Srbije ubijenih tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji.

Stanju medijskih sloboda svakako ne odgovaraju ni svetski “mejnstrim” trendovi, koji su u novinarstvo minulih godina naprečac uveli mnoge negativne pojave, počev od “lažnih vesti” koje su se mnogima i više isplatile od profesionalnog obavljanja posla, pa do prepoznavanja i etiketiranja pristrasnosti čak i u slučaju najznačajnijih svetskih medija, u kojima je i danas prepoznavanje interesa pre odrednice profesionalnog. Na stranu i to što sve veći broj istraživanja profesionalne orijentacije novinarstvo svrstava na ubedljivo začelje liste poželjnih zanimanja, kao usud koji preti da razruši i ono malo preostalih ideja o slobodi u profesiji koja traži visok nivo znanja i odgovornosti, a ne pruža satifakciju materijalnog, sve češće i društvenog prepoznavanja.