Ta opaka memetika

Od nepromišljenosti ništa gore. Šta ćeš, valjda je ljudski. Ali, ponekad je mnogo glupa teza koja promakne, pa od nje nastane čitava memetika. To mu je kao da doskočicu iz vica pretvaraš u ozbiljnu životnu filozofiju. I primera je koliko hoćeš, od narodnih „mudrosti“ da „para na paru ide“, da se „loše stvari dešavaju dobrim ljudima“ i ko zna koliko ih još ima. Umesto razobličavanja tih notornih gluposti, hajde da kažemo da su to samo obični silogizmi. Ipak, da ne bude nedorečeno: MEME, čuven po modelu velike iskustvene i civilizacijske mudrosti sažete u jezgrovitu i lepo sročenu misao, obično upravo to i jeste. Gle, pune su društvene mreže citata najmudrih među nama. Ne verujem samo da je i interpretacija uvek ispravna. Trebalo bi da razumem i pametnijeg od sebe, ali šta biva ako on uopšte nije hteo da kaže to što ja zaključujem iz njegovih reči, u sasvim drugačijem kontekstu?

Ma, nije ni to previše važno, razumeš koliko možeš. I bolje je bar ponavljati misao dokazano pametnog čoveka nego smišljati koještarije. Ima nešto drugo: mala fraktalska misao veoma je sposobna da se ugradi u kulturne obrasce. Zato i postoji memetika, teorija širenja kulturnih informacija. Koja ukazuje i da nismo previše svesni koliko su svi naši civilizacijski modeli izgrađeni na ovakvim, jednostavnim i praktičnim filozofijama.

Lepi primeri najčešće nepromišljenih teza mogu se pronaći i u savremenim pričama o prenaseljenosti planete. Baš moderna ujdurma, nema ni vek kako se zbog toga lamentira.

Elem, na Zemlji živi više od sedam, uskoro će i deset milijardi osoba. Nedavno čusmo da planetom hoda podjednak broj ljudi koliko i u celoj njenoj prethodnoj istoriji. Ajde. I, šta je onda podatak hteo da kaže? Može se i u lament zaviriti: ma, problem je ta prenaseljenost, ograničeni su resursi, nema dovoljno hrane, čovek samo uništava prirodu, ratuje i zagađuje, krhka je atmosfera, nema mesta- od trećine kopna ne možemo da koristimo još polovinu zbog pustinja, snega i leda, jezera, vulkana i previsokih planina… Da se, bre, hitno u pamet uzmemo.

Dal’ u ovu našu pamet, humanocentričnu? Znači onda da posmatra odozgo, prebroja neko, oko sto milijardi „prenaseljenih“ ptica i pita se dal’ će im u prenaseljenim šumama, koje valjda zato i krčimo, ostati bar po stablo. Milioni vrsta krupnih prenaseljenih životinja, mnogostruko više prenaseljenih riba i desetine hiljada milijardi prenaseljenih insekata, sve se, bre, u nas uzda da bi živelo. A tek prenaseljene bakterije i njihove kolonije, fito i zooplanktoni zbog kojih broj živih, a većinom neotkrivenih vrsta, ne jedinki, uvećasmo na oko milion milijardi, baš vala prenaseljeno. I sve to, kažeš, osim nas, živi prirodno, u skladu s održivim? Hm. A da nije onda za dotičnu „humanu prenaseljenost“ potreban i dovoljan uslov da postoji samo jedan ludak koji bi umeo i želeo, na primer, da ispritiska odgovarajuće crvene dugmiće i sve poznato zaledi u nuklearnoj zimi?

Biće da su zagovornici osvajanja svemira u pravu: nema druge nego da što pre osvajamo nove planete. Tamo ih je za svakoga bar po nekoliko milijardi, verovatno i mnogo više, samo da nekako pronađemo način da stignemo do njih. I da onda preselimo tamo i poneki naš silogizam, kako bi se reklo, sasvim prirodnu grešku u ljudskoj memetičkoj konstrukciji.

Bojan Obradović