Čovek koji je objavio da je umro drug Tito

BOR, ZAJEČAR – Jedna od poslednjih živih legendi televizije na prostorima bivše Jugoslavije, Miodrag Zdravković ima tačno onoliko godina, koliko je imao Josip Broz Tito, o čijoj je smrti vest pročitao pre 35 godina i tako ušao u istoriju.  Napunio je 88 godina 30. juna ove godine, živi skromno i povučeno u selu Rgotina kod Zaječara. Sam i zaboravljen od svih.  

Ako biste sreli Miodraga Zdravkovića, jednog od najboljih spikera koga je bivša nam zemlja imala,  u selu Rgotina retko ko bi mogao da prepozna da je to taj čovek, koji je bio profesionalac kad je cela zemlja plakala. Učesnik Drugog svetskog rata od 1942. godine, nesvršeni student građevine, glas, kako su ga zvali, za najvažnije vesti, koji su prepoznali na audiciji 1954. godine. Od nekoliko stotina primljeno je samo njih šest, što je za njega bilo čudno jer je u to vreme loše govorio. Međutim to nije smetalo lektoru Radmili Vidak da od njega napravi spikera.   

„Od te šestorice ja sam bio najgori. Ostali su bili mnogo bolji. Jedan je bio glumac iz Titograda, drugi je bio spiker iz Novog Sada i svi ostali su bili bolji. Ja, sa našim akcentima iz Rgotine, prošao sam više kao eksperiment, da probaju i vide, da li mene mogu da nauče pravilnom izgovoru. Na moju sreću, došao sam u ruke lektoru Radmili Vidak, koja je bila ambiciozna žena i dobar stručnjak. Počela je sa mnom da radi  i posle mesec dana mi kaže: „Mile, nema vajde, nema smisla dalje da nastavljamo.“. Ja sav uspaničen kažem: „Pa nemojte Raco (tako smo je zvali), ajmo dalje. Ona me samo pitala: „Pa, da li imate još strpljenja?“. Narvno potvrdio sam, nastavili smo dalje i posle nedelju dana ja sam progovorio.“ – priseća se Miodrag Zdravković.         

Danas živi tiho i povučeno. Okružen knjigama, uspomenama, fotografijama najdražih koje vise na zidu u dnevnoj sobi. Sa prozora kuće gleda kad dolazi lekar, koji mu  je neophodan. Ponekad pogleda kako je sve izgledalo kad je pročitao vest o Titovoj smrti. Na pitanje kakav je sad osećaj kad gleda te kadrove po kojima je ostao upamćem od Triglava do Đevđelije, odgovara:

„Ne znam kako da to opišem. Čudan je osećaj, skoro kao da je juče bilo. Uvek kada to gledam, uvek se naježim.“ 

Bio je poznat po tome što je dva ili tri sata mogao da čita u živo i bez greške. Za to je neophodna izuzetna koncetracija, kaže i još dodaje. U nekom tekstu najvažniji je jedan pasus, u tom pasusu, jedna rečenica, a u toj rečenici jedna jedina reč. To treba znati prepoznati. Ali nikad nije pozvan da drži negde neki kurs ili časove lepog izgovora, čitanja.

 Ostavili smo Miodraga Zdravkovića u njegovoj Rgotini. Čovek se  trudi da što duže živi ali starost donosi samoću, donosi bolest pa nekad zna da bude jako teška, kaže.  Ostavljajući ga ostao je pomalo mučan utisak. Da je živeo u nekoj drugoj zemlji možda bi jedan insitut ili naučna ustanova, makar i nagrada, nosila njegovo ime. Ovako, živi sam i zaborevljen od svih.