11. I to su ti prve komšije
Kako smo se samo napili u onoj seoskoj kafani na ratištu kad je selo oslobođeno i kad nas Milovan zamalo ne pobi! U tom pijanstvu smo se stvarno upoznali i tek posle toga potpuno razumeli.
Milovan je neumoran i u piću, i u ratu, i u priči. Samo ga treba slušati i razumeti.
– Ne pijem ja da zaboravim silovanje moje žene… na moje oči… sirota moja Sanja… nego znam da ovako pijan ne mogu da ga ubijem. Za to zadovoljstvo moram da budem pri čistoj pameti..
Pokušavam da ga razumem. Zato i pijem i saosećam sa Milovanom. Ali nikako da povežem činjenice.
– Ne razumeš?… Nije važno…
– Opusti se, čoveče. Selo je oslobođeno. Uskoro će i Vukovar. Kuća ti nije srušena, svi su ti živi i zdravi…. Sam si rekao… Živeće se opet kao i ranije.
– Nije važna matora budala… Antun je svoje platio jutros… I dvojica njegovih sinova… Ali najmlađi, Dražen… Naći ću ga da je ispod zemlje…Vezaću ga kao što su oni mene vezali… da mu samo oči budu slobodne… A uvo… uvo sam im već naplatio.
Milovan pokazuje na svoje odsečeno desno uvo.
Petar zabezeknuto gleda u gotovo sveži ožiljak. Kao da prvi put vidi čoveka bez pola uveta:
– Kako?
– Duga je to priča… ali… duga je i noć…
I Petru i meni ova noć je najduža u životu.
Milovan priča horor film. Tako se završilo. A počelo je idilom:
– Videćeš moju kuću. Onu na Trpinjskoj cesti. Sam sam je gradio sa mojom Sanjom. Pomagali mi komšije Srbi, Hrvati, Mađari. Pomagao sam i ja njima. Sa Antunovim sinovima bili smo nerazdvojni. Najmlađi, Dražen, bio mi je kao rođeni brat. Sanja ga je poštovla kao devera. Ne mogu da verujem da smo koliko juče bili tako srećni…
Milovan pali cigaru na cigaru i kroz oblake dima nastavlja:
– Onda dođe ono kuvanje i previranje po Jugoslaviji. Najpre Slovenija, Knin, mi… Da ste samo bili u Borovu selu kad je počelo…
Petar se pretvorio u uvo. Milovan naliva čaše vinom. Priča kao da se sve to događalo nekom drugom:
– Mi smo nespremni dočekali ovaj rat. Verovali smo komšijama, a oni su se, nama iza leđa, pripremali. Sve su nas uhvatili na spavanju. I bukvalno na spavanju počela je moja tragedija.
Milovan podiže čašu. Kao da nazdravlja svojoj propasti.
– Sanja i ja samo što smo legli. Decu smo ostavili kod babe i dede u selu. Sreća moja što sam poslušao Sanju i njene roditelje. Te noći sam shvatio da su sve vreme znali šta nam se sprema.
– Nisam znao da ti je žena Hrvatica.
– Neka je. Sanja je moja žena.
– I šta je dalje bilo?
– Bio je tresak. Kao da se kuća ruši. Upadoše u sobu tri ustaške uniforme. Kad te neko tako probudi iz prvog sna, misliš da sanjaš. Antunovi sinovi ne progovaraju ni reč. Dvojica starijih me vezuju. Najmlađi, Dražen, postavlja kameru. Mislio sam da će snimati kako me kolju. Ali bilo je još gore. Dražen na moje oči silije moju Sanju. Sve to snimaju… Na kraju mi onaj najstariji odseče pola uveta.
– I to su ti prve komšije – više za sebe šapuće Petar zagledan u punu čašu crnog vina.
– I šta misliš, ko me odvezao?… Moja Sanja u onakvoj sramoti i šoku? Ni pogledala me nije… Samo je istrčala iz kuće.
Milovan se, istrežnjen ali slomljen, unese Petru u lice:
– Da ne poveruješ… Njihov otac, moj prvi komšija… čika Antun… striček Antun… Onaj koga sam danas hteo da ubijem… “Zbog jedne rečenice?”… Ma, nije on naivan k’o što si pomislio… “Zbog jedne rečenice?”… Matora budala je sve gledala i smejala mi se u brk.
– A Sanja?
– Od tada nije progovorila… Ni reč… Sve sam pokušao, ali Sanja je izabrala ćutanje…
nastaviće se….
Autor: Miloljub Milošević, bivši novinar TV Bor
(Iz neobjavljenog romana „Kako sam preskočio svoju senku“)
