22. Sutra je novi dan

Zvezdano nebo nad Borom zaklanja dim iz oba topionička dimnjaka. Kroz zavesu od otrovnog dima svetlucaju zvezde.

Otrovanog srca i bez zvezda vratio se Petar sa aerodroma.

Nestalo plavog neba u njegovim očima.

Samo tama u beskrajnom crnom krugu.

Došao je, po običaju, kasno. Dušica, po običaju, ništa ne pita.

Kako je legao – tako je zaspao.

Petar nemirno spava. Kao da se plaši sna. Ili san plaši njega.

Aerozagađenje. Ne može da diše.

Čaša crnog vina pretvara se u objektiv kamere. Kamera puca. Zašto nema praska?

Avion nestaje na nebu. Nebo više nije plavo.

Sivilo iz svih delova grada penje se uz topioničke dimnjake. Obavija ih sa svih strana i gmiže ka nebu. Gore, u visinama, sivilo guta plavetnilo.

Sivo postaje crno. Zaklanja sunce.

Sunce postaje crna rupa.

Ljudi istegli vratove gledajući u nebo. Zaboravili da dišu.

Kako je borski dim stigao tako visoko?

Petar nema vazduha. Hropac.

Dušica se privija uz njega. Na prvi dodir Petar skače:

– Razbiću ih ovaj put. Razbiću ih!

– Koga, srećo? Koga ćeš da razbiješ? Šta si sanjao tako strašno?

Petar je najzad budan. Uplašen:

– Kakav grozan san… Opet sanjam kameru i pištolj… Opet kamera puca u mene… A naleteo sam na strašne podatke. Kako da snimim taj prilog?

– Ma, pusti televiziju. Spavaj. Sutra je novi dan. I mene čeka montaža muzičkih spotova. A znaš onog ludog urednika – stalno izmišlja neke gluposti.

– Kad bih samo došao do onih podataka… Znam da nas truju. Kad bih samo… Razbiću ih… Lopovska banda…Moram… Mo…

Petar zaspa u pola reči.

 

Više oka nisam sklopila. Petar se trzao, buncao, budio…

Tek kad sam ustala, zaspao je kao jagnje.

U redakciji haos. Toliko događaja ovog dana. Moram da montiram informativu, a čeka me nedovršeni muzički spot.

Nisam stala sve do drugog Dnevnika.

U stanu imam šta i da vidim: Petar se nije ni pomerio u krevetu. Spava kao beba.

Neću da ga budim. Spavam na njegovoj fotelji ispred televizora.

Ujutro me budi miris kafe.

Na stolu doručak.

Ovo mi se nije desilo ni prvih dana braka.

Petar se ponaša kao dete koje je nešto skrivilo. Trudi se da bude veseo, ali odaje ga tuga u očima.

Zakasnela griža savesti.

Tako je izdržao dva dana.

Trećeg dana Petar je napisao i snimio dugo planirani prilog iz ekologije.

 

nastaviće se…

Autor: Miloljub Milošević, bivši novinar TV Bor

(Iz neobjavljenog romana „Kako sam preskočio svoju senku“)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *