23. Imam samo kupus

Gradska kafana u Boru. Nekada su tu održavani i redakcijski sastanci. Pilo se. Slavilo. Radilo.

Po nepisanom pravilu konobari su sto u uglu pored televizora čuvali za novinare.

Proredilo se boemsko novinarsko društvo. Retki još čuvaju uspomenu na prerano otišle kolege. I iz novinarstva i iz života.

Za istim stolom u uglu sede četiri novinara. Na stolu litar na litar. Piju još od podneva.

Na ekranu televizora Dnevnik RTS-a.

– Vidi šta je novinar. On radi prave, velike teme. A šta mi ovde, po lokalu…Zato i kažu da smo lokalni novinari.

– Ma, ne zato. Nego što ločete kao sad – dobacuje poznanik za susednim stolom.

– Nije, nego zato što pišemo kako nam se kaže. Idemo po svoje mišljenje i kod sekretarica raznoraznih direktorčića… Kad ću, bre, da pređem u veliku redakciju. Pa da vide ovi ovde kako ja pišem.

Većina rezignirano ispija čašu do dna.

– Nismo svi bez muda kao ti. Što sam danas razbio vrhušku. Je l’ ste slušali?

– A kad si, pa, to objavio?

– Pa jutros. U Jutarnjem dnevniku.

– Uuuu… ala si ih razbio. Pa ko još sluša radio u pet sati ujutro.

– Ćuti! Najavljuje moj prilog – nestrpljiv je Petar.

– Kakav, bre, prilog. Bolje naruči još jedan litar.

Kao da su jedva čekali. Svi osim Petra počinju pesmu:

“Još litar jedan dobrog vina dajte nama vi…”

– Stanite, bre! Niste valjda tol’ko pijani – ljuti se Petar.

Takva pesma ne zaustavlja se lako.

     – E, i vi ste mi neki drugari…

Petar razočarano ustaje. Žurno prilazi televizoru i pojačava ton. Uživajući gleda i sluša svoj prilog “Život na ivici površinskog kopa”:

 “Ova slika za Bor i Rudarsko-topioničarki basen nije neobična: ljudi žive i na samoj ivici površinskog kopa. Rudnik se širio – ljudi su ostajali čak i kad više nije bilo uslova za bezbedan i pristojan život.

Ovo je naselje Kupusište na periferiji Bora. Baš opravdava svoje ime, mada više podseća na brazilsku favelu.

I imanja i kuće poljoprivrednika najbližih površinskom kopu graniče se sa jalovištem. Kakva je ova zemlja za obradu, nije teško zaključiti, ali seljak se nerado odriče svog imanja, pa makar da je, kao ova kuća Ilije Firuleskovića iz Kupusišta, okruženo otrovom.

– Zašto tom otrovnom vodom iz jalovišta zalivate baštu?

– Zato što nemam ni drugu vodu ni drugu baštu. A na kupus ništa ne fali. Čak bolje napreduje.

– I vi to jedete?

– Jedemo i prodajemo na pijac i ništa ni ne fali. Valjda zbog ovu vodu kupus se bolje ukiseli. Ali kad na pijac gospođe čuju da je moj kupus iz Kupusište, odmahuju glavom i odlaze na drugu tezgu. Zato ja govorim da je iz Leskovac.

– Ali to je otrov. Nije pošteno.

– Pa, ne li ti reko’. Ja nemam ni drugu vodu ni drugu baštu. Imam samo kupus.

 “Nije Ilija Firulesković jedini poljoprivrednik čiji su imanje, kuća i život ugroženi jalovištem i otpadnom vodom iz pogona Rudarsko- topioničarskog basena Bor. U sličnoj situaciji su i meštani svih sela čije se njive, livade i bašte nalaze na obalama Borske reke i Timoka sve do njegovog ušća u Dunav.”

Dok ide ovaj prilog na ekranu, pesma novinara sve tiša. Glas sa ekrana sve jači.

Petar se vraća za sto tek kada se prilog završi.

Trijumfalno!

– A? Šta sad kažete?

I u glasu i u izrazu lica ironija i zavist ne mogu se sakriti:

– E, svaka ti čast! Misliš da si otkrio nešto epohalno što mi nismo znali

– A što da nije otkrio? Ti nisi smeo ni toliko.

– Ja čekam kompletne i zvanične rezultate.

– Znaš kad ćeš ih dobiti? Kad se vrate Nemci na drvenim biciklama.

Zna Petar koliko je teško dobiti takve podatke. Ali neće odustati. Zato ćuti. Pomaže mu mlađi kolega koji je već savladao boemski i na dobrom je putu da uz Petra savlada i novinarski zanat:

– Kao i uvek – biće dostavljeni samo direktoru Basena. Eventualno i predsedniku opštine.

– Ma, to nije razlog da ne popijemo još po jednu – flašu. Kelner!

– Izvol’te, molim lepo.

– Još litar. Presečeno… Ma daj još dva. Nek se nađe.

Vino odmah stiže. Zavidljivi kolega sipa svima i ironično dobacuje Petru:

– Napij se, veliki novinaru. Sutra ćeš kod gradonačelnika na ribanje.

– Bar neću po svoje mišljenje – ne izdrža peckanje Petar.

Svi se kucaju i piju. Samo Petar zuri u punu čašu.

– Živeli muževi naših žena…

Petar se pravi da ne čuje. I dalje gleda u punu čašu. Zatvori oči kao da spava. Mladi kolega drmusa ga misleći da je zaspao:

– E, Pero, nema spavanja.

Petar ga pogleda nezainteresovano. Ponovo zatvori oči.

 

nastaviće se…

Autor: Miloljub Milošević, bivši novinar TV Bor

(Iz neobjavljenog romana „Kako sam preskočio svoju senku“)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *