33. Parče plavog neba

U kabinetu predsednika Skupštine opštine Bor predsednik i sekretarica žučno raspravljaju. On besni, ona mu ne ostaje dužna. Sekretarica ostaje bez reči. Gestovima pokazuje kao da drži telefonsku slušalicu.

– To je već tvoj problem. Rekao sam ti hiljadu puta: kad je gusto, ne primam nikoga! Razumeš? Ni za koga nisam tu! Ni lično, ni telefonom. Izađi! I da se nisi pomerila od telefona.

Sekretarica zausti da kaže. Vidi od besa izobličeno predsednikovo lice i u nemoći pokrije poluotvorena usta rukama. Okrene se naglo i još jednom ga pogleda preko ramena. Izađe i zalupi vrata.

– Crko, dabogda! I ti, i novinari, i oni iz Basena.

Sekretarica seda za sto i žalosno gleda u telefon. Zvoni… Sekretarica u strahu čeka. Ne podiže odmah slušalicu, iako joj ruka sama poleti. Besno i dalje gleda u telefon koji uporno zvoni. Čini joj se kao da slušalica podrhtava. Brzo pruža ruku. Uhvati slušalicu, ali je ne diže. Čim sledeći put zazvoni, ona mahinalno trgne ruku i podigne slušalicu.

Polako, kao da se plaši, sekretarica, zabacujući kosu, prinosi slušalicu. Brzo je odmakne i dugo pritiska predsednikovo dugme na setu.

Kroz zatvorena vrata iz predsednikovog kabineta odjekuje histeričan glas:

– Gusko nedokazana! Šta sam ja tebi naredio?

Sekretarica jedva izusti u odmaknutu slušalicu:

– Generalni… direktor Basena…

Predsednik ukočen, otvorenih usta, drži slušalicu. Naglo je spusti. Nakašlje se, zagladi kosu, popravi kravatu, udahne duboko. Uplašen i smrknut izraz lica brzo promeni u snishodljiv osmeh. Diže slušalicu:

– O, generalni, kakva čast. Da nije opet proradilo klizište na površinskom kopu? Zar ga već jednom nismo sanirali?

Generalni direktor Rudarsko-topioničarskog basena Bor, nonšalantno zavaljen u skupocenoj kožnoj fotelji, u snobovski nameštenom kabinetu sa uzorcima raznog mineralnog kamenja u vitrinama, sa visine svoje fotelje govori u telefonsku slušalicu:

– Slušaj, stari druže. Nije mi do zezanja. Ali sredićemo mi to. Ti si pravi čovek za te stvari. Ovo nije za telefon, ali da te ne potržem da dolaziš kod mene. A i nestalo mi onog viskija. Niko, bre, više ništa ne donosi. Izbezobrazili se poslovni partneri… Slušaš li ti mene?

– Slušam, slušam.

– Ovde će da pukne velika bruka. Onaj novinar… je l’ se beše zove Petar… u kafani – uh, kažu da je sinoć bila strašna lumperajka – elem, taj Petar dobio ona poverljiva dokumenta. Znaš, bre, onu analizu o uvoznom koncentratu bakra sa malo više žive… i radioaktivnog otpada… ‘Oće da objavi reportažu. Al’ đavola će da objavi. Malopre je bio kod mene. Ufitiljio nešto u poslednje vreme i užagrio očima k’o da nije normalan. Nešto mu se mota po glavi. Al’ sredio sam ja to, znaš. Obećao sam mu trosobni stan. Pa ti vidi. Daj mu onaj trosobni što ga čuvaš za hirurga. Koj’ će nam moj hirurg kad imamo VMA. I gore su naši ljudi.

– Nemam trosobni. Hirurg se uselio.

– Imaš drugi. Obavezno trosobni… Sredi to kako smo se dogovorili. I misli na proviziju. Nije mala stvar. Tri hiljade tona koncentrata…

 

Petar ulazi kod sekretarice predsednika Skupštine opštine Bor. Ne gleda je. Prolazi pored nje.

Sekretarica ustaje uplašeno. U nedoumici je. Zgrabi telefonsku slušalicu.

Petar se okrene. Nežno, sa dva prsta, vrati slušalicu nazad. Uzme sekretaričinu ruku. Poljubi je kao pravi džentlmen. Okreće se i odlučno pođe prema vratima predsenikovog kabineta.

Sekretarica zbunjeno gleda ispod oka za Petrom. Zlobno se smejulji.

Zvoni interna veza na telefonu.

– Upravo je pred vratima, predsedniče – procvrkuta sekretarica.

Petar se okrene. Nasmeši se dvosmisleno sekretarici. Bez kucanja otvori vrata kabineta i odlučno ih zalupi za sobom.

Predsednik spušta telefonsku slušalicu. Prebira po papirima ne gledajući u Petra. Lagano podiže pogled. Kobajagi ljut:

– Zar se tako ulazi u kabinet predsednika?

Petar stoji na sred kabineta. Namrgođen. Raširenih nogu. Prekrštenih ruku na grudima.

Čeka.

– A, zaboravio sam. Ti si hrabar novinar. Voliš senzacije. E, sad će i tebe senzacija da lupi po glavi.

– Ostavi priču, predsedniše. Svega mi je dosta.

– Šta, odustaješ?

– Zovi to kako hoćeš. Vreme je da ispuniš obećanje.

– Oho! Krećemo u napad. ‘Ajde, podseti me… Šta sam ja to tebi obećao?

Petar gleda veliku umetničku sliku borskog slikara amatera sa motivom površinskog kopa i topioničkih dimnjaka na horizontu. Sa vrha topioničkog dimnjaka pijani šef maše fotokopiranom analizom koncentrata bakra.

Petar skreće pogled na tlevizor i video-rikorder u predsednikovom kabinetu. Na ekranu vidi Dušicu i Rajka u strasnom zagrljaju na kauču ukadriranom u svom stanu.

Predsednik mu se ceri u lice.

Kroz prozor predsednikovog kabineta Petar vidi parče plavog neba. Plava daljina odnela je Nadu. Da li je i nad Australijom nebo iste boje?

Iz daljine do Petra dopire po treći put ponovljeno pitanje:

– ‘Ajde, kaži. Šta sam ja to tebi obećao?

Petar se još jednom brzo osvrne po kabinetu i odlučno pogleda predsednika u oči:

– Nešto što zvecka, predsedniče. Zvecka dok otključavaš i zaključavaš vrata. A kad uđeš… ono dnevna soba, pa spavaća soba, pa velika dečja soba, pa veliko kupatilo za moju… Dunju… Znam da si i njoj obećavao isto… Da je pristala na tvoje uslove, davno bismo imali stan. Trosobni!… Da nabrajam dalje… Ili ti se vratilo pamćenje?

Predsednik iz fioke u svom radnom stolu lagano vadi ključeve. Nonšalantno njiše ključevima trosobnog stana kao mađioničar.

 Petar prati njihanje ključeva pogledom.

– Zvecka, zvecka. Je l’ ovako zvecka?… Nego, slušaj. Ti što sve znaš i sve smeš. Ako si se stvarno opametio, obećaj da ćeš odsad paziti šta pišeš i kako pišeš. Ovo će zveckati u tvom džepu da ne zaboraviš obećanje.

Predsednik polako ustaje. Blago se nagnuvši preko stola, pruža ključeve u ispruženoj ruci. Kao na tacni.

Petar brzo skrene pogled na video-rikorder. Kratko ga fiksira i opet vraća pogled na ključeve.

– Obećanje? – kao da pitaju ključevi u predsednikovoj ispruženoj ruci.

Petar kao da se sprema na skok.

“Razumeš… naša veza nema perspektivu” – čuje Nadu koje više nema.

Brzinom kobre Petar zgrabi ključeve. Okrete se i bez pozdrava ode.

Predsednik se zagonetno i zadovoljno smeška.

 

nastaviće se…

Autor: Miloljub Milošević, bivši novinar TV Bor

(Iz neobjavljenog romana „Kako sam preskočio svoju senku“)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *