34. Neka se i ovo jednom završi

Sa ključevima novog trosobnog stana u džepu Petar juri u svoj stari mali stan. Ulazi sa dušom u nosu. Nestrpljivo premotava kasetu na početak. Baca daljinski i gleda u ekran. Nesvesno se igra ključevima novog stana.

Petrove oči prazne kao njegova duša.

Ekran televizora pun kao oko.

Dušica se presvlači. Oblači izazovnu malu crnu haljinu. Doteruje kosu. Popravlja šminku. Izazovno se mazi i proteže na kauču.

Čuje se zvono na vratima. Dušica izlazi iz kadra.

Iz televizora se čuje njen glas:

“O, stigao si. Ćao.”

Pauza. Samo nerazgovetno šaputanje u predsoblju. Iznenađen Rajkov glas:

“Dunjo.”

Malo kasnije Dušica kroz kadar vuče zbunjenog Rajka.

Petar nesvesno sve više steže ključeve u rukama. Netremice gleda u ekran…

Na ekranu leti Dunjina odeća. Sve do intimnog rublja.

Brusthalter se zakači za kauč i ostaje na ekranu.

Ispred ekrana Petrovo zabezeknuto i od bola izobličeno lice.

Čuje se sirena automobila ispred zgrade. Nekoliko kratkih tonova sirene vraćaju Petra u stvarnost. Prilazi prozoru i vidi Rajka i Dušicu kako nasmejani izlaze iz Rajkovog olupanog automobila.

Petar se vraća na sredinu sobe. Još jednom baci pogled na ekran. Na njemu se još vidi Dunjin brusthalter.

Sa bolnom grimasom Petar vadi pištolj. Cilja u ekran televizora.

Dušica i Rajko ulaze nasmejani.

Još iz predsoblja Dušica vidi televizor i Petra sa pištoljem u drhtavoj ruci:

– Nisi pogledao kasetu do kraja…

Ne okrećući se, Petar repetira pištolj.

– Stani! Da pogledamo zajedno do kraja.

– Ovo je kraj!

Petar grčevito steže pištolj. U ušima mu odzvanja Milovanov glas dok drži pištolj uperen u Antuna:

“Kome sada da verujem?”

Slomljeni Petar procedi više za sebe:

– Kome sada da verujem…

Tišina.

Pucanj ispuni sobu.

Rajko ne učestvuje više u ovom filmu. Prazan pogled. Bez reči. Bez jauka. Samo je skliznuo na pod.

Prihvatio je metak kao olakšanje.

Rajkova krv sporo se razliva po tepihu.

Petar mirno okreće pištolj na zanemelu Dušicu.

 

Kao u usporenom filmu okrenuo je pištolj prema meni.

Pucanj.

Ništa me ne boli.

Još jedan pucanj.

Večnost.

Otvor pištolja i dalje gleda u mene.

Neka se i ovo jednom završi.

Petar je dva puta promašio.

Namerno.

Voleo me. Na neki svoj način.

Otvor pištolja se pomera.

Petar naslanja pištolj na svoju slepoočnicu.

– Ne, Petre! Pogledaj do kraja!

Povlači oroz.

Ništa.

Povlači drugi put.

Valjda se metak zaglavio u cevi.

Tišinu prekida Rajkov glas sa ekrana. Kasno. Napravili smo veliku pauzu u snimanju od “skidanja” odeće do zajedničke poruke Petru:

“Prijatelju, nisi, valjda, pomislio da je ovo zbilja.”

“Jesi li sad raščistio sa špijunima u svojoj glavi?”

“Odsad pamet u glavu. Bolesna ljubomora zamalo i mene da uništi. Bio sam spreman na sve, kao ti.”

“Ako te ova šala opametila, ostavi se ljubomore i kafane. Počnimo novi život. Preskočimo zajedno svoju senku. Važi?”

Dušica sa ekrana pošalje poljubac i vragolasto namigne.

Petar ne veruje. Ni svojim očima. Ni svojim ušima.

Posle desetak sekundi traka emituje sneg. Preko celog ekrana.

Petar u besu baca pištolj u zid.

Pucanj. Strahovit.

Metak udara u televizor.

Implozija usisava sneg sa ekrana.

Petar nije mogao da me pogleda u oči. Ćutimo. Svako u svom delu sobe. Svako sa svojim mislima.

Oboje znamo šta nas čeka.

Petar iz svoje vojničke torbe, koju je dobio na ratištu od Milovana, vadi crni rokovnik. Na koricama krupnim slovima, negovim rukopisom, piše: JA. Tek u zagradi ispod jedva primetno piše: Moj dnevnik.

Nikad ne bih pomislila da je vodio dnevnik. Ali naslov dnevnika liči na njega. Oduvek je bio dovoljan sam sebi.

Na poslednjoj strani dnevnika pred mojim očima napisa:

“Gde svi lažu, laž nije laž. Laž je istina – istina je laž.”

Zajedno sa dnevnikom Petar mi pruža nove ključeve. Znam da su nam davno obećali kadrovski trosobni stan. Kasno su se setili. Valjda je tako moralo da bude.

Nema više šta da se kaže.

Petar uze pištolj. Izvadi sve metke. Pištolj vrati u torbu. Vojničku torbu stavi na stočić našeg sina.

– Čuvaj decu… ne dovodi ih na suđenje… Ne dolazi ni ti.

To reče i ode.

Tako je najbolje.

Za sve.

Nikad se više nismo videli.

 

nastaviće se…

Autor: Miloljub Milošević, bivši novinar TV Bor

(Iz neobjavljenog romana „Kako sam preskočio svoju senku“)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *