37. Rudari brzo stare i umiru

Dušicu nije vredelo ubeđivati. I ne pokušavam. Bar ne pre nego što saznam ko je Jovan, zašto je otišao u Australiju, zašto se toliko godina nije javio rođenom bratu i šta sada radi u Australiji.

Nije lako rekonstruisati događaje od pre dvadesetak godina. Znam samo da je Petar došao u Bor pre desetak godina iz Prokuplja. Rođenog brata nikada nije spominjao. O roditeljima je izbegavao da govori. Jedino se ponosio činjenicom da je njegov otac stekao penziju kao rudar u borskoj jami.

Bor je pun Topličana. Decenijama ovde rade kao rudari, floteri, topioničari, mašinci… Steknu penziju i vraćaju se u svoja sela gde su u međuvremenu obnovili stare i izgradili nove kuće. Zato se u Boru u šali kaže: “Kradu Vlasi i nose u Toplicu”.

Raspitujem se kod starih borskih rudara penzionera znaju li Petrovog oca i da li je živ.

– E, sine, rudari brzo stare i brzo umiru. Retko dočekaju penziju, a još ređe uživaju u njoj. Možda je živ taj Petrov otac. Znao sam mnoge rudare Pavloviće iz Toplice, ali ne znam koga tražiš ako mi ne kažeš ime.

Hteo sam to da izbegnem, ali ne ostaje mi ništa drugo nego da potražim ime u policiji.

– Čekaj, čekaj. Da nije to onaj Jovan Pavlović, bolji voćar i kalemar nego rudar. Uuu, kakvu je on rakiju pekao. Bačvu njegove šljive smo popili na trinaestom horizontu.

– Jovan, kažeš? Da li je taj Jovan, osim Petra, imao još jednog sina?

– Kad popije onu njegovu mučenicu… a voleo je baš dobro da potegne… govorio je o svom prvencu koji je kao mlad otišao u Francusku… Tad je, siroma’, plakao kao kiša… A drugog sina dobio je pod stare dane. Možda je on taj tvoj Petar.

– Pusti Petra. Šta je bilo sa tim starijim? Kako se zove?

– Šta je bilo? Kako da znam ja kad to nije znao ni Jovan! Znam samo ono što mi je pričao.

– Je l’ to sve što znaš?

– Ma, čini mi se da se i on zvao kao i otac. Jovan ga upisao ovde u rudarsku školu. Završio taj njegov Jovan na jedvite jade, ali u jamu nije sišao. Zapalio preko granice i javio se ocu iz Francuske. Pričalo se posle da je završio u Legiji stranaca i stigao do Australije. Njegov siroma’ otac se kasnije propio. Stekao nekako penziju i vratio se u selo. Tamo negde iznad Prokuplja.

–  Je li živ?

– Ne verujem. I ovde je poboljevao i otišao u invalidsku penziju. Svog Jovana nije prežalio.

– Je si li siguran da se zove Jovan?

– Nisam siguran ni ja kako se više zovem… Ali Jovan se žalio da mu sin bruka ime otkako se rodio… A voleo je tog svog naopakog Jovana i stalno sačekivao poštara… Mora da se opasno posvađao sa sinom… E, Jovane, Jovane…

 

 

nastaviće se…

Autor: Miloljub Milošević, bivši novinar TV Bor

(Iz neobjavljenog romana „Kako sam preskočio svoju senku“)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *