39. Ovo je samo naša noć

Od urednika iznenađenju nikad kraja. Uspeo je da sazna o Jovanu više nego što mi je Petar sve ove godine govorio o svom rođenom bratu.

Šta me čeka u Melburnu?

Vreme odlaska sve je bliže.

Deca su sve tužnija. I moja majka.

Moj urednik je prema meni sve pažljiviji. I na poslu i…

Ne smem ni da pomislim. Ja to ne zaslužujem. Nije da mi ne prija, ali sve se skupilo za tako kratko vreme.

Ili ja nisam primećivala život oko sebe.

Sutra putujem. Deca ostaju sa babom i dedom u selu. Imaju i ovaj stančić u Boru. Kada se snađem… ili ako se snađem u Australiji, doći će i oni.

Urednik je tužan što odlazim. Tužna sam i ja.

Volim moj mračni Sumrakovac.

Volim moj sivi Bor.

Volim… a ne smem da volim…

Moram da idem.

Što dalje. 

Da li samo zbog toga? Pokazaće vreme. Bar je ono uvek bilo na mojoj strani.

 

“Dušica sutra putuje.”

Celoga dana samo mi je to bilo u glavi.

 

Od tada je prošlo šesnaest punih godina. I danas se sećam svih detalja. Svežiji su nego da sam tada vodio dnevnik.

 

Odem bez najave u Dunjin stan. Zvonim.

Kao da me očekivala. Ne samo da se nije iznenadila nego se obradovala.

– Kasno je… Dolazim bez najave… Sutra putuješ. Ali moramo da razgovaramo.

– Da razgovaramo, možemo i telefonom. Nisi došao samo zbog razgovora…

Ostajem bez reči. I da sam hteo bilo šta da kažem, nisam imao vremena.

Poljubila me. Ostao sam i bez reči i bez daha.

– Ne govori ništa. Ovo je naša noć. Naša poslednja noć…

I bila je. Naša prva i poslednja noć.

Nezaboravna noć…

 

Ne znam da pišem ljubavne romane. Ništa slično do sada nisam zapisala u svom dnevniku. Ništa tako lepo nije mi se ni dogodilo.

Znam samo da ću ovu noć pamtiti kao ljubav. Možda zato što oboje znamo da se nikada više neće ponoviti.

Pišem samo o sebi i svojim osećanjima.

Odlazim i nemam prava ništa više od ove noći da tražim od mog urednika. Tako ga i dalje zovem. Ne mogu drugačije.

A možda ništa više od ove ljubavi za jednu noć i ne zaslužujem?

On ne misli tako.

Ne sumnjam u njega, nego u sebe. Zato ništa više i ne očekujem.

Neka ova noć što duže traje.

U mom srcu trajaće večno.

Muškarci su kao deca. Kad su zaljubljeni, prave grešku. Misle samo na sebe.

Moj urednik, sada i mnogo više nego urednik, želi da ostanem. Ili bar da odložim put.

Srce mi kaže jedno, razum drugo:

– Skuvaću kafu, zapalićemo cigaru i na miru razgovarati.

– Potrebna si mi. I ja tebi… Kako ne razumeš?

Pijemo kafu i ćutimo. On se i dalje duri.

A onda neočekivano:

– Popićemo kafu, pa kud koji mili moji.

Samo sam se nasmešila. Šta god da kažem, bilo bi pogrešno.

On je i osmeh shvatio pogrešno:

– Idi… Idi s milim bogom…

“I s tobom u srcu” – mislim, ali ne smem da mu kažem. I to bi pogrešno shvatio.

Veliko dete. Duri se, ali ne odlazi. Onako ozbiljan, a voli me na detinjast način.

 

Ovo je samo naša noć…

Za celi život.

 

nastaviće se…

Autor: Miloljub Milošević, bivši novinar TV Bor

(Iz neobjavljenog romana „Kako sam preskočio svoju senku“)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *