44. Srećna slava, domaćine

Turbulentno neko vreme.

Ali važno je da se nešto događa…

Popravljam krš od automobila. Majstor-Slavko zamašćen do obrva. Crne mu se i sijaju ogromni brkovi.

Na moju i njegovu muku stiže još jedna.

Pred staru garažu dogega se šklopocija od “stojadina”. Komšija jedva otvara rasklimatana vrata.

– Pomagaj, majstore. Vuče se k’o crkotina.

Majstor-Slavko stručno zagleda ispod haube. Odmahuje glavom.

Bivši metalac, penzioner, sam svoj majstor, zna stanje svoje šklopocije. Ipak, očekuje čudo.

Majstor-Slavko se snebiva. Suče levi brk i gleda u stranu. To ne liči na njega.

– Da ti kažem, komšija… Al’ da se ne ljutiš… “Zastavu” i Topličanina ne treba praviti.

– Nemoj, majstore. Molim te. I mi Topličani mora da vozimo.

– Što si vozio – vozio si. Sutra je slava, pa izvol’te. Ja častim.

Majstor-Slavko nije Ivko. Ali kad slavi – slavi “Ivkovu slavu”.

Došli gosti sa svih strana. I zvani i nezvani. Kao i ranijih godina.

Majstor-Slavko spremio sve kako dolikuje pravom domaćinu. Sve, osim – sebe.

Nervozan i prek, kakvog ga Bog dao, zaboravio da se obrije.

Brije se Majstor-Slavko i sluša žagor iz velike gostinske sobe. Mnogo je nepoznatih glasova. Malo-malo, ispod brijača izbije krv. Crvenilo oboji belu penu. Krv kanu u lavabo.

Majstor-Slavko zavitla istupljenim brijačem. Sa crvenom penom na nedobrijanom licu i tupim brijačem u rukama – banu na vrata gostinske sobe.

Žagor se utiša. Samo muva zuji nad tanjirom.

– Kod koga nisam bio na slavi, da ga nema – sevnu očima iznad krvave pene za brijanje.

Još nije stigao do kupatila, a pola gostinske sobe se isparzni.

Samo što nezvani gosti odoše, uđoše dva ofucana novinara. Obojica su pisali reportaže o Majstor-Slavku. To im je bila jedina pozivnica za slavu. I jedina šansa da dobro jedu i piju.

Ni malo im ne smeta što ih ostali gosti čudno gledaju.

Slavlje već uveliko traje.

Majstor-Slavko svakom gostu sipa rakiju. Novinari svaki put popiju naiskap. Majstor-Slavko se vraća i doliva. Peti put ispred njih stavi flašu. Bez reči.

– To smo mi, majstore, i čekali – pijano mu se smeju u brk.

Odužilo se slavlje. Do duboko u noć…

Pred jutro Majstor-Slavko dvori samo dvojicu novinara.

– A koja beše vaša slava?

Novinari se pijano zgledaše.

– Valjda i novinari slave nekog sveca? – uporan je Majstor-Slavko.

– Ma, da… onog pre Đurđevdana.

– I ja… da… onog posle Đurđevdana.

– Znači: slavite Đurđevdan!

– Slavimo! – prihvatiše uglas.

– E, sad ste me pozvali na vašu slavu. Živeli!

Novinari zbunjeno iskapiše svoje čaše.

Buduće domaćine Majstor-Slavko prati do kapije. Obojici dade po flašu vina:

– Da vam se nađe usput. Vidimo se na Đurđevdan.

Majstor-Slavko je održao reč. Bilo je i rakije, i vina, i roštilja… Sve iz kafane preko ulice.

Majstor-Slavko nije imao zamerke. Samo su mu se zagonetno smeškali zamašćeni brkovi.

Od tada ova dva novinara izlaze iz kafane čim čuju pesmu “Đurđevdan”. Ali slavu redovno slave. Majstor-Slavko im je stalni gost.

nastaviće se…

Autor: Miloljub Milošević, bivši novinar TV Bor

(Iz neobjavljenog romana „Kako sam preskočio svoju senku“)