8. Rajac je raj na zemlji

Petar se u kupatilu zadržava i po dva sata. Kad izađe, kao da se kupao slon. Moram za njim da čistim kao za detetom.

Dugo ga nema. Rajko mi pomaže da spremim ručak. Ništa naročito: jaja na oko, pomfrit, vlaški sir, čajna kobasica, mešana salata iz tegle, vranac. To Petar voli, posebno vranac, a Rajku je ionako svejedno.

Ne razumem zašto Petar onoliko pije. Ali ne shvatam zašto Rajko uopšte ne pije. A rođen je u Rajcu, selu vinogradara i vinara kakvih nadaleko nema.

Bili smo u Rajcu zajedno: Rajko, Petar i ja.

Selo kao i svako drugo. Oronulo. Ostarilo. I selo i ljudi.

Kad Rajko priča o svom rodnom selu, to je čista poezija:

– Eh, Dunjo. Rajac je raj na zemlji. Tako je i dobio ime. Nisi znala?

– Ti još veruješ u bajke?

– Da si rođena u Rajcu, i ti bi verovala. Ovako je to bilo. Išao Bog dolinom Timoka. Gleda bistru reku koja vijuga kroz zelene šumarke, sluša pesmu slavuja, vidi selo, prilepljeno uz brdo kao lastavičje gnezdo, i radne i pitome ljude. Gleda Bog i zadovoljno se smeška: “Zar je moguće da sam stvorio ovakav raj na zemlji!”

– Pa, što si otišao iz takvog raja u ovaj sivi Bor?

– A što si ti iz mračnog Sumrakovca tražila zoru u Boru?

– Ti bar često odlaziš u Rajac.

– Videla si zašto. Selo ostarilo. Vinogradi zapušteni. Ako mi mlađi ne održimo tradiciju, ko će?

– Nikada te nisam pitala zašto su podrumi za vino van sela?

– Nisu to podrumi. To su pivnice. Vino traži čistoću i tišinu. Zato su pivnice na brdu iznad Rajca. U stara vremena građene su od hrastovog drveta,   blata i slame, a kasnije od mekog kamena peščara. Tada je svaka pivnica imala puškarnicu da se seljačka muka brani od neprijatelja. Tradicija se nastavlja, pa i novije pivnice imaju puškarnice, mada one nemaju istu namenu. Sada se pivnice grade i od cigle, ali nikada od betona.

–     Zašto?

–     Zato što beton uznemirava vino.

–     Mnogo znaš o vinu, a ne piješ. Ne razumem.

–    Vinova loza  je karakterna crta vinogradara. Kada se u Rajcu rodi dete, zapoji se vinom. Kada vinogradar umre, od sela do groblja mora da prođe kroz pivnice. Za njim se vino prosipa i pije za pokoj duše. Večni mir rajački vinogradari nalaze tik uz rajačke pivnice.

–     Nikada te nisam videla da piješ.

–  Ono što je Bretanja za Francusku, to je negotinsko vinogorje za Srbiju. Odavde se nekad vino, volovskim zapregama do luke u Radujevcu, izvozilo u Francusku. Plaćalo se zlatnim “napoleonima”. Tako se Rajac podizao i deca školovala. Prvi je za znanjem u svet otišao  Petar Mišić, kasnije general srpske vojske i učesnik bitke na Kajmakčalanu. Na njegovoj pivnici i sad stoji spomen-ploča. Opominje nas čiji smo potomci.

–  Neki od tih potomaka zaboravili na vinograde. Čak ni vino ne piju.

– Volim miris grožđa i berbe kada se u jesen vinogradi zaodenu rujem. Volim pesmu berača i beračica. Volim kad poteče prvo vino. Nekada je u rajačkim pivnicama bilo toliko vina da se u šali govorilo: “Kada bi se svi čepovi rajačkih bačvi otvorili, Timok bi potekao vinom”.

– Toliko vina, a ti ni da probaš.

– Probao sam, Dunjo, probao. I lepo je… Ali nije lepo kad svi u kući stalno piju… Zato sam otišao iz roditeljskog doma. Zato ne pijem ni vino ni rakiju…

–  Nikad mi nisi rekao…

–  Ne pijem, ali odlazim u Rajac. Za berbu grožđa – obavezno. Pomažem bratu i roditeljima. I u vinogradu i u pivnici. Vinova loza, grožđe, vino, pivnice! I rad, i uživanje. To je život. To traje. Sve ostalo je senka.

–  Govoriš kao pesnik.

–  Nisam pesnik. U Rajcu sam seljak. I tad mi je najlepše. O berbi grožđa i pesmu sam spevao.

–  Pa to je iznenađenje. Mogu da čujem?

–  Ma, nije neka pesma. Ali može i da se peva.

Bez muzike, tiho, Rajko zaneseno peva svoju pesmu:

 

“Kad se zlate vinogradi rujem,

po Krajini samo pesmu čujem.

Beračice, kada pesma krene,

grožđe beru i misle na mene.

 

Kad se vino u pivnici pravi,

to Krajina pesmama najavi.

Vinarice, kada pesma krene,

vino prave i misle na mene.

 

Kad se vino uz muziku pije,

sva Krajina noćima ne spije.

Sve devojke, kada pesma krene,

vino piju i misle na mene.

 

                 Imam Evu u Rogljevu.

                 Imam Kiku u Brusniku.

                 Iz Tamniča zove Tanja.

                 U Rajcu me čeka Sanja.

                 A ja hoću samo Tinu

                 u Veljkovom Negotinu.”

 

Drago mi je što  ova pesma i zajedničko sećanje, dok čekamo Petra, vraća osmeh i sjaj  Rajkovim očima.

Kad je Petar najzad izašao iz kupatila, a bolje da nije u takvom stanju, sve mi je preselo.

Jedemo i ćutimo. Petar sve više pije. I sve više gleda u čašu crnog vina. To mu je u poslednje vreme nekakav ritual.

– Takav je otkako smo se vratili sa ratišta – objašnjava Rajko. – Puna čaša vina podseća ga,  kaže, na objektiv kamere na prvoj borbenoj liniji.

Petar se pravi da ne čuje.

 

nastaviće se….

 

 Autor: Miloljub Milošević, bivši novinar TV Bor

 

(Iz neobjavljenog romana „Kako sam preskočio svoju senku“)