Dođe tako bezvezni dan kad nema izlaza iz sopstvene kože. Jedini izlaz je kafana. Ali glava mi puca još od sinoć. Slomila me i ova fotelja. Boli me svaka koščica.

Dušica misli da spavam. Skockala se k’o engleska kraljica. Šunja se, k’o fol da me ne probudi. Licemerka. Ljubi me, a na prstima izlazi iz stana. K’o lopov.   

Ne sanjam. Ne umišljam. Video sam.

Šta sam video?

Dve senke na zidu u kuhinji. Ljubili su se.

Njihove senke?

“A ti kad završiš sa špijunima u svojoj glavi, dođi u krevet”. Možda je Dušica u pravu.

Nemoguće da je saznala za mene i Nadu. U tom slučaju ubile bi me i jedna i druga.

“Naša veza nema perspektivu”. Možda je Nada u pravu.

Nada? Da se javi bar telefonom.

Sećam se dana, sata i minuta kad smo se sreli.

Rajko i ja snimamo reportažu o rušenju starog gradskog jezgra u Negotinu. Opština donela odluku, a ceo Negotin se digao na noge da spasi od rušenja stari trgovački centar grada Hajduk Veljka i Mokranjca. Razgovaramo sa građanima. Ostaje nam razgovor i sa predsednikom Skupštine opštine Negotin.

Ulazim u Predsedništvo. Za stolom sedi Hajduk Veljkova Čučuk Stana.

Otkud Čučuk Stani telefonska slušalica?

Nezainteresovano me pogledala i nastavila da cvrkuće telefonom.

Rajko i ja stojimo bez reči. Zaboravio sam zašto smo došli.

Kad  devojka spusti slušalicu, zamahnu kosom, podiže grudi, zateže mini suknju, obiđe oko stola i pruži ruku:

–  Ja sam Nada. Tebe znam sa ekrana.

Nisam izdržao njen pogled s tolike blizine.

Ne znam kako smo ušli kod predsednika i šta smo razgovarali. Znam samo da je Nada dva-tri puta ulazila i svaki put me u prolazu dotakla dugom plavom kosom po licu.

Razgovor sa predsednikom nikako da se završi. Ponavljali smo snimanje bar deset puta. I strpljivi Rajko više nije mogao da izdrži.

Od celog razgovora pamtim samo kad je predsednik pozvao Nadu:

–  Odvedi novinare na ručak. U našu kafanu.

–  A vi?

–    Ja nemam vremena. Ti si im domaćin.

 Nada je bila najbolja domaćica. Ručak je potrajao do večere.

Rajko se sam vratio u Bor. Ja sam stigao posle dva dana.

Za ta dva negotinska dana i noći dobro sam upoznao i Nadu, i Mokranjčevu rodnu kuću, i Hajduk Veljkovu barutanu i konak kneza Todorčeta…

Najviše mi se dopala Čučuk Stana.

Sa Nadom sam upoznao dušu Negotina. I onu starovremsku i ovu savremenu.

Nada nije volela Negotin. Dva meseca posle našeg prvog susreta došla je u Bor. Odmah se zaposlila u Opštini i za pola godine udala se za Stanka, svog kolegu iz kancelarije.

Taj njen brzi prelazak iz Negotina u Bor bio mi je sumnjiv. U Boru je znala mnogo ljudi. Viđali smo se često. Uz mene je upoznala ceo Bor. Sa svima je bila fina. Sa mnom je nastavila i posle udaje.

Šta god da se događalo sa nama – za mene je Nada ista Čučuk Stana. 

 

Telefon u Petrovom stanu uporno zvoni.

– Da?

– Ćao… Ja sam…

Petar se strese. Drhtavom rukom pali cigaretu. Povuče dim punim plućima.  Bolno uzdahne.

– Petre, čuješ li me?

– Ćao, Nado… Dugo te nije bilo.

– Možeš da misliš o meni šta hoćeš… Ali, eto… Nisam izdržala… Samo da ti čujem glas.

– Je l’ ti sad lakše?

– Teško mi je… Plašim se. Stanko ne sme da sazna za nas sad kad čekamo vizu za Australiju.

– Rekao sam ti na početku da ću ti iskomplikovati život… Desilo se obrnuto.

– Nemoj, molim te…

Na putu do redakcije Petru je neprestano pred očima Nadina bolna grimasa i telefonska slušalica koju privija na grudi. Nije stigao da joj kaže njenu rečenicu: “Naša veza stvarno nema perspektivu”.

 

nastaviće se….

 

 Autor: Miloljub Milošević, bivši novinar TV Bor

 

(Iz neobjavljenog romana „Kako sam preskočio svoju senku“)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *