2. Šta se to promenilo u nama

Godinama sanjam isti san. Poznajem sve aktere. Znam šta se događalo jer sam u njihovim životima i sam učestvovao. Policija i sud rekli su svoje. Javnost takođe.

Mene i dalje proganja isti san.

Prati me kao senka.

 

Vukovar. Trpinjska cesta. Oronula kućica. Ne od starosti, nego od puščanih metaka i gelera. Srećom, nije paljena.

Rat završen – posledice ostale. I na zgradama i u ljudima.

A tek je pola godine od oslobođenja.

Milovan Stanivuk danima ne izlazi iz sobice. Tridesetogodišnjak, moj ratni drug. Prerano oronuo, depresivan, raščupan, neobrijan, bez desnog uveta. Sedi sam u sobičku punom nereda. Na stolu poluprazna flaša rakije. Pali cigaru na cigaru.

Iznad televizora velika uramljena radna foto­grafija: TV snimatelj Rajko Stamenković, TV repo­r­teri Petar Pavlović i ja i naš domaćin i ratni vodič Milovan Stanivuk u uniformi Vojske Republike Srpske Krajine iz rata 1991/ 92. godine.

Sa ekrana televizora trešti špica emisije RTS-a «Pozovite 92».

Milovan, obavijen dimom jeftine cigarete, povremeno poteže iz flaše. Već dobro zagrejan, nezainteresovan za svet oko sebe. Ne zanima ga dramatični glas reportera sa ekrana:

“Sinoć je u Boru ubijen naš kolega Rajko Stamenković, snimatelj u Dopisništvu RTS-a u Boru. Bio je ratni izveštač Televizije Beograd iz istočne Slavonije i zapadnog Srema 1991. i 1992. godine odakle ga pamtimo kao vrsnog ratnog snimatelja…”

Tek na reči reportera “ratni izveštač” Milovan se ukoči, razrogači oči, zagrcnu se i odgurnu flašu rakije. Razli se brlja po stolu i prve kapi potekoše na pod.

Odjednom istrežnjen – Milovan pažljivo sluša:

“…Rajko Stamenković je ubijen u stanu svog prijatelja i kolege Petra Pavlovića, TV reportera koji je, zajedno sa Stamenkovićem, bio ratni dopisnik TV Beograd iz istočne Slavonije i zapadnog Srema…”

 Milovan i dalje s nevericom bulji u ekran.

“…Jedini svedok ubistva je Dušica Dunja Pavlović, montažer u Dopisništvu RTS-a u Boru i supruga novinra Petra Pavlovića. Dušica je u šoku i još nije dala izjavu istražnom sudiji. Njen suprug Petar Pavlović, dok ovo javljamo, još nije pronađen. Pretpostavlja se da je odveden kao talac ubice (ili ubica) snimatelja Rajka Stamenkovića. Ne zna se da li je novinar Petar Pavlović još živ. Istraga je u toku.”

Milovan ne veruje svojim ušima. Istovremeno i u prošlost i u stvarnost vraćaju ga slike sa ekrana koje pokrivaju glas reportera: portreti Rajka Stamenkovića, Dušice Pavlović (koju nije stigao da upozna, ali ga neodoljivo podseća na njegovu Sanju) i Petra Pavlovića. Upoređuje ih sa radnom fotografijom iznad televizora:

– Šta se to promenilo u nama…

Nekadašnji borac naglo ustaje. Gasi televizor.

– Zašto, Petre, druže …

Milovan uzima svoj ratni trofej.

Prvi put umesto pucnja čujem zvono.

Na zidu ostaje trag krvi.

 

Kome zvono zvoni?

 

nastaviće se….

Autor: Miloljub Milošević, bivši novinar TV Bor

(Iz neobjavljenog romana „Kako sam preskočio svoju senku“)