Ode moj san. Razbi ga obično zvono na vratima.

– Dobro jutro – rekoše njene zelene oči. Drsko. Ispitivački.

Otkud jutro u po bela dana. Nisam pekar, nego novinar. Ne u cvetu mladosti, ali nisam ni za penziju. Ipak, bioritam je ostao isti. Ne volim rano ustajanje:

– Znaš li, ‘ćerko, koliko je sati?

– Pola deset. Nisam vam ‘ćerka – uvredljivo zaiskriše oči.

Đavo u liku anđela uđe sa mirisom stranog parfema kao da me nije bilo na vratima:

– Znam sve o vama. Znam da ste novinar, znam da ležete kasno i ustajete kasno. Znam da živite sami. Tačnije: da ste oduvek živeli sami. Ili se, možda, varam?

– I to je sve?

– Što ne znam – saznaću!

– Zašto?

– Zbog istine.

– Kakve istine?

– Moje, tvoje, njihove…

– Stani, ‘ćerko, polako…

– Imate ‘ćerku?…

Zašto mi je poznat ovaj glas sa stranim akcentom i drski sjaj u zelenim očima? Osim drskosti, ima i neke sete. Kakav je ovo spoj grubosti i nežnosti?

I đavo i anđeo.

– … A mene pusti da kažem zašto sam došla.

– Prešli smo na ti. Ali još ništa ne znam o tebi.

– Izvinite. Saznaćeš.

Čas na ti, čas na vi. Zbunjena.

Koju igru igra ova tinejdžerka, očigledno strankinja našeg porekla. Upada ovako rano. Gnjavi me glupim ponašanjem. Ne znam šta hoće.

Ni ime joj ne znam.

– Kako se zoveš?

– I to ćeš saznati.

– Kako ako nećeš da kažeš?

– Neću. To ćeš sam otkriti.

– Ne zanima me. Popićemo kafu, pa kud koji mili moji.

– To je već jednom bilo.

– Šta je jednom već bilo?

– To ti znaš.

Dosta je bilo zagonetki. Imam i važnija posla od ovog preganjanja sa maloletnicom koja ne zna šta hoće.

Na koga me podseća ovo derište koje u pogledu krije neka prošla vremena.

Ne bih da se vrate devedesete i sve ono što me proganja deceniju i po.

A ona me gleda kao da zna moje strahove.

– Dosta je bilo. Nije bitno ni ko si, ni šta si. Kaži samo šta hoćeš od mene i idi. Idi s milim bogom.

– I to si već jednom rekao.

– Svašta sam ja i govorio i pisao. Sa tobom to nema nikakve veze.

– Misliš? Moguće. Ovde sam da proverim.

– Ovakvim razgovorom – nećeš.

– U pravu si. Idem.

– Super.

Najzad ostade bez reči. Nije mi bilo drago. Ni kafu nije popila do kraja.

Uze svoje stvari – sve one koferčine – osim jedne olinjale torbe koja mi se učini poznatom:

– Ovo je za tebe.

– Pretpostavljam da je tu sve ono što nećeš da kažeš.

– I više od toga.

– I šta s tim?

– Zavisi šta hoćeš. Pročitaj, podseti se, rekonstruiši živote i smrti, izvuci zaključke, snosi posledice, iskupi se… Izbor je tvoj.

To reče i ostavi me bez izbora.

Šta mi drugo preostaje nego da vidim šta se krije u poznatoj torbi.

U meni strah i radoznalost.

U torbi…?

Izbor je samo moj.

Dva požutela rokovnika većeg formata – poznati rukopisi…

Izbledele slike – još poznati likovi…

Nigde nikakve poruke, objašnjenja…

Izbor je zaista samo moj.

 

Moram da preskočim svoju senku.

 

nastaviće se….

 

 Autor: Miloljub Milošević, bivši novinar TV Bor

 

(Iz neobjavljenog romana „Kako sam preskočio svoju senku“)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.