1. Grad iz crvenog brda
“Sve srećne porodice liče jedna na drugu,
svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.”
Lav Tolstoj
Ovako je to bilo…
Osanički knez Petko Dulkan, sažaljiv na muku seljaka i kivan na aginu pohlepu, smisli lukav plan: ne globi mnogo seljake i zakida agi danak.
Prekipela agi rajinska neposlušnost, pa reši da raju zastraši, a Petka Dulkana kazni. Ali kako kad mu je otresiti knez omilio kao rođeni sin?
Osanički aga nije dugo razmišljao. Javno naredi da Petka Dulkana odvedu u šumu i poseku, a tajno protera neposlušnog kneza preko Crnog vrha u nenaseljeni kameniti kraj između Krivelja i Slatine.
Nova Petkova obaveza, milošću age samo prognanog iz bogate Osanice u osamljeni krš, bila je da se redovno javlja i služi agi u Slatini.
Usamljeni Petko Dulkan svoju prvu kolibu podiže na brdu ispod starog usamljenog bora.
Ubrzo, po odobrenju slatinskog age, u podnožje brda, koje nazvaše Čoka Dulkan (Dulkanovo brdo), doseliše se još četiri vlaške porodice.
Tako nastade selo Bor.
Krčeći šumu da bi dobio zemlju za obrađivanje, Petko Dulkan je sakupljao čudno kamenje na Čoka Dulkanu i odlagao ga na gomilu. Petkovi potomci nasleđivali su i to kamenje koje je dva veka kasnije pomoglo inženjeru Franji Šisteku da na Čoka Dulkanu otkrije bakarnu rudu.
Na mestu gde je današnji Bor, bila je planina i bučjak. Širila se mirišljava toplina od Krivelja preko Čoka Dulkana prema Bor-selu.
U pitomo vlaško selo stigoše neobični strani ljudi sa čudnom opremom.
Pet godina Šistekovi rudari, došljaci, i njihovi pomoćnici, okolni seljaci, istražuju brda u okolini Bor-sela.
– Ima rude na Čoka Dulkanu – svima ponavlja kafedžija Jovan.
Kasno zimsko veče. Dva rudara i dva pomoćnika kopaju na Tilva rošu (Crvenom brdu). Smena završena, ali nešto ih tera da još traže.Još samo dve mine, pa idemo.
– Ispališe prvu minu.
Ništa.
Ispališe drugu. Poslednju minu večeras.
U noći obasjanoj mesečinom svetluca plavkasto kamenje.
Dva rudara i dva pomoćnika se zgledaše. U tišini sjuriše se niz brdo.
Dok se napolju beleo sneg obasjan mesečinom, u majstorovu sobu ulete jedan rudar i sav zadihan povika:
– Majstore, ispalili smo mine i… Idemo zajedno da vidite!
Kad tamo, ima šta i da se vidi. Na mestu gde je mina ispaljena – plavi se ruda.
Kočijaš Uroš Vasiljević stavi grumenje rude u zobnicu, pa brzo fijakerom u Rusman. Stigne oko pet sati ujutro. Iznemogli konj, sav u znoju i peni, izdahne pred Šistekovom kućom u Rusmanu.
Uroš odmah digne iz kreveta inženjera Šisteka:
– Našli smo… našli smo rudu! – uzbuđeno muca Uroš.
Šistek, onako bunovan, nestrpljivo budi laboranta Đuru i šalje ga u laboratoriju da ispita plavičasto grumenje iz Uroševe zobnice.
Bila je to bakarna ruda.
Nije imalo šta da se čeka. Urošu depeša u ruke i pravo u Beograd kod Đorđa Vajferta.
Od Paraćina do Bora Vajfert je od nestrpljenja prestajao u fijakeru držeći se za Uroševa ramena. Neprestano je ponavljao:
– Je l’ to stvarno bakarna ruda…
Istraživanja koja je finansirao industrijalac Đorđe Vajfert, ubrznano su nastavljena. Uz njegovu saglasnost i sa parama iz Francuske otvoren je Borski rudnik bakra 1903. godine.
Oko inženjera Franje Šisteka videlo je kroz brda Čoka Dulkan i Tilva roš ogromne količine plave bakarne rude. Prvi direktor Borskog rudnika išao je za njom, zajedno sa rudarima, i u utrobu planine. Tu je jednog majskog dana od iscrpljenosti pao.
Čeka kočijaš Uroš ispred ulaza u jamu svog direktora.
Mirišljava toplina majskog dana – što se širila od Krivelja nad Čoka Dulkanom kao i onog dana kada je, iz rodne siromašne Donje Kamenice kod Knjaževca, prvi put sa rudarima došao u selo Bor u traganju za bakarnom rudom – pritisla otežale Uroševe kapke. Drema na kočijaševom sedištu i u polusnu trza dizginima uzde upregnutih vranaca.
Uroša budi uskomešana graja.
Iz jame izlazi rudarska korpa. U njoj: lekar, Šistek i njegov sin Đura.
Uroš skače sa sedišta. Polumrtvog Šisteka smeštaju u fijaker.
Rudari skidaju šlemove. Krste se u tišini.
Vidi Uroš da poslednji put vozi svoga direktora. Ne štedi konje. Kao ni onda kada je prvo grumenje rude u zobnici nosio Šisteku u Rusman na analizu.
U Šistekovom stanu skupila se rodbina i prijatelji. Rudari.
Šistek se guši. Pluća ga izdaju.
Uroš izlazi iz sobe. Suze ga guše.
Bez glasa, samo pokretom ruke, Šistek ga poziva natrag.
Prvi direktor Borskog rudnika, pogledom miluje lepotu planine koja u svojoj utrobi krije još bakarne rude i sa suzama u očima rastaje se od porodice i rudara.
Inženjer Franjo Šistek izdahnuo je, pored uplašene supruge i sina Đure, na Uroševim rukama.
Bor-selo Petka Dulkana postaje rudarska kolonija, a brda Tilva roš i Čoka Dulkan površinski kop.
Koliko su Čoka Dulkan i Tilva roš bili iznad zemlje kada je otvoren borski rudnik, toliko je sada duboka rupa starog napuštenog površinskog kopa.
Za devedesetak godina moćna rudarska mehanizacija “pojela” je celo brdo i na njegovom mestu stvorila najdublji površinski kop u Evropi.
Sa same ivice kopa naselje se širilo prema jugu i postalo grad.
Grad iz crvenog Dulkanovog brda.
Kao što je krajem sedamnaestog veka Petko Dulkan po kazni osaničkog age došao u ovaj kameniti krš i ispod starog usamljenog bora osnovao Bor-selo, tako su u rudarsku koloniju, a od 1947. i u grad Bor, trbuhom za kruhom dolazili ljudi iz svih krajeva one velike, bivše, Jugoslavije.
Jedni po kazni. Kao Petko Dulkan…
Drugi za svojim snovima. Kao inženjer Franjo Šistek…
Treći za kapitalom. Kao Đorđe Vajfert…
Koliko ljudi – toliko sudbina.
Valjda sam tako u Bor došao i ja.
Ipak…
Da li po kazni, kao nekada Petko Dulkan, ili je tako moralo da bude?
Da li je isto pitanje mučilo i Petka Dulkana dok je gradio prvu kolibu ispod starog bora na Čoka Dulkanu?
Da li se na istoj vatri peku svi oni koji dolaze i odlaze?
Da li…?
nastaviće se….
Autor: Miloljub Milošević, bivši novinar TV Bor
(Iz neobjavljenog romana „Kako sam preskočio svoju senku“)
