Mali zeleni, a možda je kupus.

Ima tamo katalog ekstrasolarnih planeta. Da se čudiš, sad ih već dodaju svakog dana. Kako ne bi, svemir je pravedan, materiju svuda rasporedio. Al’ ih je teško videti, natrči se samo posredno, kad delimično zaklone svetlost matičnih zvezda. Nađe se i poneko Sunce bez planeta. Ali i obrnuto, zna se da su tamo i „usamljeni putnici“ u tami. Da zaključimo, u proseku su planete svuda. I pronašlo se: više od deset hiljada za kompletiranje kataloga. Još toliko je gotovo izvesno, treba samo dodatna provera. A praćeno je tek sto hiljada zvezda. Tu je matematika, da proceni da ih u Mlečnom putu ovako možemo pronaći bar 100 milijardi. Malo je to, tvrde astronomi, za galaksiju u kojoj tri četvrtine zvezda spada u grupu crvenih patuljaka, oko kojih se planete roje kao muve. A i ovom metodom vidimo manje od procenta postojećih. Korekcija onda, biće da ih je više od dva triliona. E, sad nastaje zbrka. Čekaj malo, zar nema najmanje 200 milijardi galaksija poput naše? Pa, da. Procene, procene… Kad je tako, onda broj planeta diljem svemira ima zapanjujućih 25 cifara. Ne računajući male stene, komete i asteroide, pa ni B612, asteroid Malog Princa.

Kolika je onda verovatnoća da je inteligentan život jedinstvena pojava na zrncu prašine u ogromnoj peščanoj pustinji? Računaše i računaše, objektivnog rešenja nema. Bitno koči činjenica da je čovek jedinstveno biće među trilion manje ili više složenih vrsta na planeti, a pravu civilizacijsku svest ima tek nekoliko milenijuma u istoriji dugoj četiri i po milijarde godina. I sve to na Zemlji koja ima neobično retke, a povoljne uslove za život. U igrama verovatnoće i velikih brojeva svemira, može samo da se navija za odgovor.

Ma, bude i simpatično kad ljude pitaš šta misle o tome. Koliko god da znaju ili veruju, spoznaš i da se romantizam, u stvari, nikad nije predao. Ima zanesenjaka, ali primetićeš da je većina misli antropocentrična: videli smo sebe, pa preslikavamo. Tako izgledaju i ozbiljne naučne potrage za životom u svemiru: ako tamo ima inteligentnih bića, mora biti da su uspešna u komunikaciji, pa sve tražimo nekakav signal, modulisane radio talase. Dal’ bi uspeli da pronađemo i razumemo „ovdašnje“ mrave ili slonove, šume ili ptice, gmizavce ili možda kitove koji međusobno komuniciraju na velikim daljinama još od davnih vremena? Tražimo li, u stvari, samo naprednije od nas?

Kako god, u potrazi za „vanzemaljcima“ bar bi trebalo sačuvati ideju za koju znamo da je uspešna: nema života bez kompletne biosfere, istovremenog postojanja najmanje nekoliko milijardi vrsta. Da se ne lažemo. Kako bi Egziperi rekao: „Ako voliš cvet, koji se nalazi na nekoj planeti, onda je prijatno noću posmatrati nebo. Tada su sve zvezde rascvetane.“