Stari Bor – sećanja (I deo)
Počeću sa Bor-selom, od koga je u Boru sve i počelo. Nažalost, ovo Bor-selo više ne postoji, progutao ga je rudnik po kojem je Bor i zabeležen, ovakav kakav je danas…
Dolazeći krivudavim putem, iz pravca sela Veliki Krivelj (nekada je Bor bio zaselak Velikog Krivelja), nailazi se prvo na „borsko staro groblje“. Nedaleko od ovog groblja, sa leve strane puta, postoji nekoliko kuća. U jednoj od ovih kuća (najbliža groblju), živi porodica nekog Soldatovića zvanog „Soldat“. Kada bi, u to vreme, neko od starijih umro, govorili bi: „Otišao je kod Soldata“. Do ove kuće, u drugoj kući, živela je porodica Brozović, a do njih, u nešto većoj kući, brojna porodica Miličević (jedan član ove brojne porodice je radio kasnije kao profesor na borskom fakultetu). Ove kuće nalazile su se na sadašnjoj lokaciji „izvoznog okna“. Silazeći od groblja, prema Borskoj reci, dosta strmim, seoskim putem, nailazi se na prvi značajniji objekat (u ono vreme) – „Savinu kafanu“ (vlasnik ove kafane, bio je neki Sava Mirošević, zvani Sava „Miroš“). U ovu kafanu obično bi svraćali seljani Velikog Krivelja, prilikom dolaska i povratka iz Bora. Naročito je bilo dosta posetilaca ove kafani, u vreme sahrana, naravno, prilikom povratka sa groblja. U to vreme nije postojao prevoz. Na sahrane se išlo isključivo pešice, prevozili su se samo mrtvi. U dolini Borske reke, sa njene leve strane, nalazilo se više seoskih kuća. Među prvim kućama, bio je i jedan mlin za mlevenje žitarica (vode- nica). Vlasnik ove vodenice, bila je neka Jerina. Posle niza kuća, sa leve obala Borske reke, bilo je i nekoliko kuća i sa desne obale. Nakon ovih kuća, dolazilo se do zidanog mosta sa visokom ogradom od kovanog gvožđa. Za one prilike, bio je to lep most. Preko mosta dolazilo se do jednog većeg objekta (nekada je to bila osnovna škola). Od ovih kuća, pa do groblja, išao je put kojim su se prevozili mrtvi, prolazeći pored Soldatove kuće. Sa desne strane obale Borske reke, u njenom donjem toku, nalazilo se nekoliko kuća sa lepim baštama. Na padini velikog „jarka“, nalazio se izvor lepe pitke vode. Tokom Borske reke, nedaleko od nekadašnje osnovne škole, nailazilo se na jedan mali, ozidani, protočni bazen. U ovom bazenu bi se deca, u toplim danima leta, kupala. Nadalje počinje vlasništvo Francuskog društva Borskih rudnika (FDBR). Najistureniji objekat ovog društva prema Borelu bio je „barutni magacin“, ukopan duboko u podnožje crvenog brda Tilva roš. Ovaj magacin čuvali su naoružani stražari. Prilaz „barutnom magacinu“ bio je strogo zabranjen. Toliko o kućama i drugim objektima, u donjem slivu Borske reke, od Savine kafane, pa nizvodno.
Od „Savine kafane“, prema Boru, put je vodio preko drvenog mosta („Savina kafana“ je bila na levoj obali Borske reke). Išlo se uzbrdo, veoma strmim i krivudavim putem. Iznad ovog puta, na jednom uzvišenju, nalazilo se nekoliko kuća. Tu su živele vlaške porodice. Izlaskom do ravnijeg dela puta, stizalo se do narednog zidanog mosta koji je natkrivao jarak. Ovaj most je izgrađen u samoj krivini puta. Sa desne strane ovog mosta, vodio je puteljak, u nekoliko pojata, zaostalih iz vremena kada je Bor bio zaselak sela Veliki Krivelj. Idući preko ovog mosta, iznad puta, sa desne strane, nalazila se kolarska radionica, a malo dalje, u istoj spratnoj zgradi, kamenorezačka radionica. Od ovog mosta počinje gušće naseljeno Bor-selo. Idući dalje, sa desne strane puta, nailazi se na dve zidane kuće, vlasništvo FDBR- a. U jednoj od ovih kuća stanovala je porodica Gojka Radića, koja se posle Drugog svetskog rata odselila u Beograd. U ovoj porodici živeo je Veljko Radić, koji je učestvovao u ratu. Penzionisan je kao generalštabni pukovnik. Drugi sin Gojkov, Aleksandar – Saša, radio je u Beogradu, kao karikaturista. Takođe u ovim kućama stanuje porodica Radeta Ognjanovića. Ova porodica spada u red inteligentnih radničkih porodica. Ognjanovići su imali toje dece: Danila, Milicu i Jovicu. Bili su to dobri ljudi. Idući dalje desnom stranom puta, živi porodica Tufegdžić. Iz ove porodice (koja je poreklom iz sela Veliki Krivelj), sin se školovao i završio elektrotehnički fakultet u Beogradu. Jedno vreme bio je tehnički direktor Fabrike kablova u Svetozarevu (danas Jagodina). Nastavljajući desnom stranom puta, nailazimo na porodičnu kuću Vukašina Novakovića, nekadašnjeg šefa smene u borskoj flotaciji. U ovoj porodici žive i deca, Mateja (Mata), koji završava medicinski fakultet u Beogradu i radi kao lekar u Prokuplju. Bio je izvrsni fudbaler. Drugi brat, Sima, postaje krojač muških odela, a treći Vule (i danas živi u Boru), bio je privredni rukovodilac u radionici „Jame“. U tom nizu je kuća u kojoj živi porodica Koste Stojanovića, opančara (došli su iz Zaječara). Ovaj opančar je poznat po nadimku „Žujka“. Imao je dvoje dece, ćerku Ljubicu i sina Ljubomira. Ljuba je rano napustio Bor i odselio se u Jagodinu. Nadalje nailazi- mo na jedan „Podrum vina“, u kojem je do jeftinog pića dolazila „klijentela“ iz Bor-sela. Iza ovog „podruma“, nailazimo na jednu krivinu puta, na kojoj je izgrađena jedna dvospratna kuća, u kojoj stanuju radnici borskog rudnika. Ova kuća je vlasništvo FDBR-a. Nastavljajući dalje, stižemo do jedne veće zgrade. Bila je to trgovina, ili kako su je nazivali „bakalnica“. Ovu „bakalnicu“, drži u to vreme zaječarski trgovac Aleksa Stefanović (njegov sin Bane kasnije postaje poznati borski fudbaler, a mlađi sin strada u borskom rudniku). U ovoj „bakalnici“, u tom periodu, radi i trgovački pomoćnik Nikola Miladinović, kasnije vlasnik ove trgovine (i danas živi u Boru, u poznim je godinama). Nastavljajući desnom stranom, od pomenute „bakalnice“ nailazi se na nekoliko bašti i voćnjaka. Počinje novi uspon ovog puta (mislim da se ova ulica nazivala Kriveljski put). Posle bašti i voćnjaka, nailazi se na jedan veći objekat, kafanu „Jugoslavija“. Vlasnici ove kafane bili su iz porodice Musić. U ovoj kafani se povremeno dešavaju tuče pijanih gostiju. Kafane nemaju radno vreme, rade sve dok ima gostiju. Od ove kafane, pruža se veći prazan prostor, o kojem ću nešto kasnije. Vraćajući se ponovo do „Savine kafane“ i prelazeći drveni most, preko Borske reke, sa leve strane kriveljskog puta je sve do drugog mosta ambis. Na ovom delu puta nema kuća. Ali od zidanog mosta, u krivini, nailazimo na prvu kuću. To je za one prilike veći stambeni objekat, koji je pored podruma, prizemlja imao i sprat. Vlasnik ove velike kuće, bio je Boža Međedović – liferant. On je snabdevao rudnik drvetom za podgradu rudničkih hodnika. Jedno vreme se bavio i nabavkom „štajerskih“ konja, takođe za potrebe rudnika. U to vreme, u borskoj jami, nije bilo mehanizacije, pa su konji vukli „kompozicije“ vagoneta, na pravcima borske jame. U porodici Bože Međedovića, bila su tri sina. Miša je, po završetku Drugog svetskog rata, bio „komandant mesta“, i kasnije je završio Medicinski fakultet u Beogradu. Drugi sin, Mija, učestvovao je u Drugom svetm ratu, u partizanima. Poginuo je pred kraj rata. I treći – Moca koji je bio aktivista u Omladinskom pokretu. Idući dalje, u pomenutoj krivini, nalazi se „zadružna kafana“, a do nje zadružna prodavnica i „Dom“. Do zadružne prodavnice, ponovo jedna dvospratnica, u kojoj stanuju porodice radnika koji rade u rudniku. I ova zgrada je vlasništvo FDBR-a. Idući dalje levom stranom ovog Kriveljskog puta, nailazi se na prizemnu kuću pekara Cvetkovića koji je došao iz Knjaževca. Iz ove porodice deca su bila aktivna u političkom životu Bora. Najstarija ćerka rano umire. Sin Duško biva ubijen na Banjici u Drugom svetskom ratu, a ćerka Anđica, nakon Drugog svetskog rata, postaje sekretar SKOJ- a u Boru. Sledeća kuća je grnčarska radnja i prodavnica testija, ćupova i „tava“. Nešto dalje je voskarska radionica, u kojoj se, pored sveća, prodaju i „lecederski“ kolači. Na kraju leve strane Kriveljskog puta nema više kuća. Počinje veliki rudarski otkop koji se naziva „gropa“ (i danas postoji). Na prvoj „etaži“ ove „grope“, nalazio se izvor hladne i pitke vode. Idući dalje, prolazeći preko velike krivine, ide prav put do stare pravoslavne crkve. U prvom, nešto većem dvorištu, punom drveća, naročito jorgovana i dudova, smeštena je crkva sa zvonikom. Ovo dvorište je posebno ograđeno, unutar velikog dvorišta. Zatim, tu se nalazi i jedno manje dvorište, ograđeno ogradom od kovanog gvožđa. Unutar ovog malog dvorišta nalazila se „spomen česma“ palim vojnicima iz ovog kraja u Prvom svetskom ratu. (Ovaj spomenik i danas postoji iako je bio često seljakan, ne- što je oskrnavljen. Poslednja lokacija ovog spomenika je u parku ispred nekadašnje Borske banke, jedine borske u istoriji Bora, likvidirane na 100. godišnjicu nastanka borskog rudnika…) Dalje od crkve su objekti koji pripadaju rudniku, odnosno FDBR-u.
Autor: Dragoljub Đurović Ćuša
Izvor: Narodna biblioteka Bor
