Stari Bor – sećanja (odlomak) Francuska kolonija (I deo)

U to vreme, tzv. Francuska kolonija je predstavljala najelitniji deo starog Bora. Ovaj deo Bora prostirao se od pomenute „štale“, pa do železničke „rampe“ gde je pruga uzanog koloseka presecala glavnu borsku ulicu, Nišku ulicu. Ovaj deo Bora je planski građen, i izukrštan poprečnim ulicama. I kroz ovaj deo Bora prolazila je glavna borska ulica, ali sada od završetka „kriveljskog puta“, pa do izlaska iz Bora, pod imenom Niška ulica (koliko me sećanje služi). Ova ulica prolazi južnim delom Francuske kolonije. Sa leve strane ove ulice, počev od rudničke lapmarije, nalaze se rudnička postrojenja i razni objekti, i kupatilo za nadzorno osoblje, sve do jedne blage krivine. Od ove krivine, takođe sa leve strane Niške ulice, nalaze se tri veća stambena objekta. U prvoj kući živela je porodica Uroša Belšana, poreklom Čeha. (U to vreme u Boru je živelo više čeških porodica.) Bio je to rukovodilac elektro održavanja rudničkih postrojenja i elektro radionice. Sledeća zgrada je bila identična zgradi u kojoj je stanovala porodica Belšan. U ovoj zgradi stanovala je jedna francuska porodica (mislim da se prezivala Selis). U trećoj zgradi u ovom nizu je nešto veći stambeni objekat sa garažom. (Mislim da je u njoj stanovao inženjer Perus, upravnik Elektromašinske radionice FDBR-a – Francuskog društva Borskih rudnika – sada Fabrika opreme i delova). Bio je to jedan od uglednijih Francuza, koji su tada živeli u Boru. Ova tri objekta i danas postoje, sa svojim pomoćnim zgradama, ali su dosta ruinirani. Idući dalje, ovom ulicom, sa leve strane, odvaja se jedna ulica, takođe levo koja ide prema „površinskom kopu“ i ostalim objektima FDBR-a (prelazeći preko jedno nadvožnjaka). Pre ovog nadvožnjaka, sa desne strane puta, je tada poznata „Simina kafana“ (i danas postoji, ali u veoma jadnom stanju). Iznad „Simine kafane“, prelaskom nadvožnjaka, u krugu rudnika, postoji više zgrada za stanovanje, zvanih „kameniti kvartiri“ (ovako su zvani jer su izgrađeni od kamena). Ako se vratimo „Siminoj kafani“, vidimo još dve prizemne kuće za stanovanje sa pomoćnim prostorijama. U ovim kućama stanuju porodice Marić, Ilić, jedna slovenačka i jedna nemačka porodica. Nakon ovih kuća, počinju industrijski objekti FDBR-a (elektromašinske radionice, sada FOD). Vratimo se ponovo na glavnu ulicu. Takođe sa leve strane ove ulice je standardno fudbalsko igralište (neograđeno) i tenisko igralište, ograđeno visokom mrežastom ogradom. Posle ovih igrališta, ponovo levo, ide jedna kosa uličica (postoji i danas) i vodi prema „Siminoj kafani“. Od ovih igrališta i kose uličice, idući levom stranom, prema železničkoj „rampi“, nalaze se objekti rudnika. Posle „vlaške bune“, ovaj deo FDBR-a, počev od stambenih objekata, kod „Simine kafane“, pa sve do flotacije, bio je ograđen. Ograda je bila od cigala, visine oko 2 metra. Na vrhu ograde, uzidano je bilo staklo od polomljenih flaša, a iznad ovoga na visini od jednog metra, bila je gusto postavljena bodljikava žica. Ova zidana ograda (podsećala je na čuveni zatvor „Alkatraz“), imala je na određenim mestima otvore sa gvozdenim kapijama. Pored svake kapije, postojale su zidane stražarnice… Ponovo se vratimo na glavnu ulicu. Od teniskog igrališta, pomenuta je kosa uličica, koja je išla prema „Siminoj kafani“. Takođe je, iz glavne ulice izlazila još jedna ulica koja je išla prema kapiji elektromašinskih radionica, i sada postoji (kapija FOD-a). Od ove ulice, idući levom stranom glavne ulice, pa sve do železničke „rampe“, pored opisane zidane ograde, nalazila se jedna kućica, kvadratnog oblika. U ovoj kućici su se noću nalazili neki stražari. Ovi stražari su bili pod komandom nekog policijskog činovnika Timića. Od ovog objekta, pa sve do železničke „rampe“ nije bilo nijednog objekta sa leve strane glavne ulice.
Sa desne strane, ove glavne borske ulice, počev od već pomenute rudničke „lamparije“, nalazi se veliko rudarsko kupatilo, sa „belom i crnom garderobom“ rudara. Ovo kupatilo je izgrađeno polovinom 30. godina prošlog veka. Kupatilo su mogli da koriste i ostali stanovnici Bora, ali samo u periodu van smena rudara. Iznad ovog kupatila nalazila se jedna prizemna kuća (nekada magacin), u kojoj stanuju dve rudarske porodice (jedna od ovih porodica, mislim da se prezivala Arsić). Preko puta ove kuće, prema jugu, nalazila su se tri velika industrijska bazena. U ovim bazenima, rashlađivala se voda koja je hladila rudničke kompresore. U toplim bazenima, deca su se kupala i učila da plivaju (bez obzira što su bili duboki 3 metra, neki su se davili, a neki i udavili). Idući dalje od ovih bazena, prelazeći jednu poprečnu ulicu, nailazimo na stambene prizemne kuće, sa verandama i pomoćnim prostorijama. Ovih kuća ima više u nizu. U njima stanuju rudarske porodice (Nikolić, Božin, Useinović). U narednoj nešto većoj kući sa verandom, stanuje Rista Šainović sa porodicom (bio je službenik u direkciji FDBR-a). Na samom uglu ovog bloka zgrada je jedna veća spratna zgrada sa pomoćnim prostorijama i velikim dvorištem. Jedno vreme u ovoj zgradi stanuje porodica Francuza Selisa (u Boru su radila dvojica braće po prezimenu Selis). Kasnije, odlaskom Francuza iz Bora, u ovoj kući stanuje porodica Radeta Đorđevića – „Ramone“. U ovoj porodici je bilo dvoje dece: Kosta i Slavica. „Ramona“ je radio u borskoj jami, kao rudarski poslovođa. Kod ove kuće je raskršće tri ulice. Jedna strma ulica, dolazi sa zapadne strane i uklapa se u raskrsnicu iz koje nastavljaju donja glavna ulica – „Niška“ i gornja ulica – „Beogradska“. Sa desne strane Niške ulice nalazi se kiosk – trafika, zatim prazan prostor, sa bagremovima i travnjakom. Idući dalje, ovom ulicom, nailazimo na jednu poveću prizemnu kuću, sa verandom, pomoćnim prostorijama i velikim dvorištem. U ovoj kući stanuje upravnik flotacije inženjer Hohnjec (Slovenac) sa porodicom. Pre njega, u ovoj kući je stanovala jedna francuska porodica. Kod ove kuće, Niška ulica blago skreće u desno, praveći krivinu. Dalje, od ove krivine, sa desne strane ulice, nastavlja se, do Direkcije rudnika, geometrijski urađeno naselje Francuske kolonije. To su prizemne kuće sa verandama i pomoćnim prostorijama sa velikim dvorištima. U ovim kućama stanuju francuske porodice i jedna ruska. To je porodica Riga De Kandije, u njoj žive i deca Eduard, Teodor, Julije, Olga i Ina (neki članovi ove porodice i danas žive u Boru). Do ove poslednje zgrade u ovom geometrijskom nizu je jedna poprečna prizemna zgrada u kojoj živi posluga Francuza Perusa, inženjera. Sve ove kuće razdvojene su poprečnim ulicama koje dolaze sa gornje ulice (Beogradske). Svaka od ovih kuća je odvojena ogradom i posedovala je bašte. Takođe poseduju pomoćne prostorije (šupe). Kod poslednje poprečne kuće, u ovom nizu, a preko puta poprečne ulice, nalazi se Direkcija FDBR-a (i danas postoji). Veoma lepa, delimično kamena zgrada, sa prizemljem i spratom, kao i podrumom, u kojem je bila arhiva FDBR-a. Direkcija je bila ograđena visokom ogradom prema glavnoj ulici (Niškoj). To dvorište Direkcije bilo je travnato i sa dosta drveća. Preko puta ovog dvorišta i glavne ulice je već pomenuto fudbalsko i tenisko igralište. Idući dalje, prema železničkoj „rampi“ nailazimo ponovo na više zgrada u nizu (mislim da ih je bilo osam) u kojima takođe stanuju francuske porodice i poneka srpska i ruska (Šainovići, Brkići, Brkani, Tubeljcov). Kod poslednje kuće u ovom nizu, prolazi poprečna Bolnička ulica koja se spaja sa glavnom borskom ulicom koju opisujem. Takođe, preko puta ove poslednje kuće u nizu je „francuski magacin“ (prodvnica samo za francuske porodice). U ovom magacinu prodavala se različita prehrambena roba. Preko puta „francuskog magacina“ je pruga uzanog koloseka koja je razdvajala Francusku koloniju od Stare kolonije i „varoši“. Ponovo se vraćamo na raskrsnicu, do kuće u kojoj je kasnije živela porodica Radeta Đorđevića – „Ramone“. Od ove kuće, paralelno sa glavnom Niškom ulicom, ide Beogradska ulica. Ova ulica je u to vreme najlepša u Boru. Od početka ove ulice, pa do njenog završetka (utapa se u poprečnu Bolničku ulicu), sa leve i desne strane zasađeni su divlji kestenovi. (Tvrdi se da je divlji kesten, pored bagrema, najotporniji na borski sumporni dim.). Danas se ova ulica zove Ulica kestenova.
Krećući ovom ulicom na samom početku sa leve strane, nailazimo na kiosk (pomenut nešto ranije) u kojem se prodavala dnevna štampa i duvan. Idući dalje, prolazeći jedan park, nalazila se jedna lepa jednospratna kuća sa velikim dvorištem i pomoćnim zgradama. Pre ove zgrade, nalazila se česma sa točkom za izvlačenje vode. U ovoj ulici bilo je više ovakvih česama. U već opisanoj jednospratnoj kući živi jedna francuska porodica. Posle ove zgrade je niz od četiri prizemne kuće sa pomoćnim zgradama i velikim dvorištima. U svakoj od ovih kuća stanuju po četiri porodice. Između ovih kuća su poprečne ulice koje se spajaju sa glavnom ulicom. U početku Beogradske ulice u opisanoj jednospratnoj kući, posle oslobođenja, bilo je smešteno dečje obdanište, a kasnije veterinarska stanica. Ova kuća je kasnije, proširenjem rudnika, srušena. U nizu od četiri prizemne kuće, koje idu do Direkcije FDBR-a, u to vreme stanuju porodice Krstović, Alekse Makedonca, Janićijevići, Nešići, Markovići i dr. U ovim porodicama žive deca, Krstovići Jovanka i Ljubinka, Aleksina deca Ljilja i sin (ne sećam se imena), Janićijevići (dečak, devojčica i još jedan dečak Jovan), Nešići, Božana i Miško, drugi Nešići, Biba i njena sestra, Markovići, Jelena i Velimir i druga deca. Idući dalje Beogradskom ulicom, takođe sa leve strane, nailazimo na već pomenutu veliku zgradu, Direkciju FDBR-a. Ulaz u zgradu je urađen sa velikom kapijom od kovanog gvožđa. Oko Direkcije je veliko dvorište. U jednom delu ovog dvorišta nalazi se, u zidanoj zgradi, rudnička telefonska centrala (radi neprekidno i u vreme praznika). Postoji u ovom dvorištu Direkcije još jedna dugačka prizemna zgrada (posle oslobođenja, ovde se nalazila služba za zapošljavanje). Sa obe strane Direkcije (severne i južne) su poprečne ulice koje su spajale Beogradsku i Nišku (glavnu ulicu). Posle zgrade Direkcije, takođe sa leve strane Beogradske ulice, ponovo je niz stambenih prizemnih zgrada, sa dvorištima i pomoćnim zgradama. Ovih prizemnih kuća u nizu je četiri (ili pet). I u ovim kućama stanuju po četiri porodice (Đurovići, Nikolići, Aleksići, francuska porodica Gizgan, Stankovići i dr.). Poslednja kuća u ovom nizu se nalazi na raskrsnici Beogradske i Bolničke ulice. Preko puta je prizemna kuća u kojoj žive dve porodice, jedna srpska (Brkan) i jedna ruska. Pored ove kuće prolazi pruga uzanog koloseka. Ponovo smo na početku Beogradske ulice (sada Ulica kestenova). Idući od raskrsnice, prva kuća sa desne strane je prizemna kuća sa dve verande, pomoćnom zgradom i velikim dvorištem. U ovoj kući stanuju dve francuske porodice. U jednoj od ovih porodica ćivi devojka po imenu Lisijen. Nešto dalje u ovoj ulici živi italijanska porodica u kojoj živi momak po imenu Bruno. Ovo dvoje mladih se vole, kako to i priliči mladima. Međutim, roditelji i jedne i druge porodice ne odobravaju ovu vezu. Posledica ovakvog odnosa porodica dovodi do tragedije, slične onoj iz italijanskog grada Verone, koja opisuje dvoje mladih i zaljubljenih, Romea i Juliju. I ova borska veza dvoje mladih i zaljubljenih se nesrećno završava. Bruno i Lisijen, pod utiskom tvrdokornih odluka roditelja, odlučuju da se ubiju. To čine u jesen 1938. godine. Bor je osudio ovakve odluke roditelja. Lisijen i Bruno su sahranjeni na starom borskom groblju. Posle ovog slučaja, ova francuska, a i italijanska porodica, napuštaju Bor. Ovo je samo jedan od događaja iz prošlosti starog Bora… Nastavljamo dalje desnom stranom Beogradske ulice. Nailazimo na veću prizemnu kuću u kojoj živi pop Andreja Đorđević sa porodicom. I ova kuća ima veliko dvorište, sa pomoćnim zgradama. Pop Andreja napušta Bor negde krajem 1939. godine i odlazi sa porodicom u Sokobanju. Već tada u Bor dolazi novi pop Milorad Stojanović, sa porodicom, rodom iz Andrijevice u Crnoj Gori. Završio je Bogoslovski fakultet u Prizrenu. Vanredno je studirao filozofiju. On sa porodicom stanuje u zgradi do nove crkve, koja je izgrađena za popove i njihove porodice (o čemu ću pisati nešto kanije). Nastavljamo dalje desnom stranom Beogradske ulice. Ponovo nailazimo na prizemnu zgradu u kojoj stanuje jedna francuska porodica i jedna ruska, građevinskog inđenjera Tkačenko. U ovom nizu su još četiri prizemne kuće sa velikim dvorištima i pomoćnim zgradama. U svakoj od ovih kuća stanuju po dve porodice, francuske i italijanske (iz jedne od ovih italijanskih porodica je i ranije pomenuti Bruno). I ovaj niz kuća presecaju poprečne ulice koje silaze do donje ulice. Svaka od ovih kuća ima po dva dvorišta, jedno sa ulične, a drugo sa zadnje strane, u kojima se nalaze pomoćne zgrade. U kućama francuske kolonije, naročito gde žive francuske porodice, uvedena je vodovodna i kanalizaciona instalacija i toalet. Ostali se snabdevaju vodom iz javnih česama koje su sa točkom i lančanikom. Ove česme sa lančanikom, nalaze se na više mesta duž Beogradske ulice. Preko puta poprečne ulice nalazi se, nasuprot Direkcije, jedna poduža prizemna zgrada. U jednom delu ove zgrade nalazi se direkcijska korpirnica i fotolaboratorija. U drugom delu ove zgrade nalaze se službe „bratinske blagajne“, preko kojih se obavlja zapošljavanje u rudniku. Na čelu „bratinske blagajne“ je Mundrić. U „kopirnici“ i foto laboratoriji radio je, u to vreme, poznati građanin Bora, Bogoljub Bošković, načelnik Sokolskog društva u Boru (osvajač 6. mesta na Svesokolskom sletu u Pragu 1936. godine).Pomenuti rukovodilac „bratinske blagajne“, Mundrić, bio je rodom iz sela Slatine, govorio je francuski jezik i bio viši oficir srpske vojske… Odmah ispod ove zgrade, nalazila se trospratna kula. U ovoj kuli bili su smešteni trafo stanica i radionica za održavanje rudničkih telefona. Idući dalje Beogradskom ulicom, sa desne strane, ponovo niz od četiri kuće, takođe prizemne. U svakoj od ovih kuća stanuju po dve porodice. Svaka porodica ima svoje dvorište sa pomoćnim zgradama. U prvoj kući, u ovom nizu, je porodica ruskog emigranta Šurina. U ovoj porodici je dvoje dece – Valja i Aca. Po oslobođenju, sele se u Beograd. Do ove porodice je jedna francuska porodica. U sledećoj kući je ponovo porodica Francuza, poslovođe u centralnoj radionici rudnika. Ovaj Francuz, zvao se Šamar. Do njega je porodica Jove Kapricovića, poslovođe stolarske radionice rudnika. U ovoj porodici su deca Vojin i Bogoljub. U sledećoj kući u ovom nizu žive porodice Begović i Turtić. (Turtić Cvetko je bio poznat po nazivu „apsandžija“. Bio je čuvar borskog zatvora.) Na dalje je „borski zatvor“ i žandarmerijska stanica (komandir ovih žandara bio je narednik Nikola, a žandari Jaćim, Marić, Nikola Stanković i dr. Nikola Stanković je poginuo 1941. godine prilikom ulaska Nemaca u Bor. U poslednjoj kući u ovom nizu stanuju porodice Jovović i Rigo. Tu se završava Beogradska ulica, koju preseca Bolnička ulica.

nastaviće se….

 

Autor: Dragomir Đurović Ćuša

Izvor: Narodna biblioteka Bor

Preuzeto iz „Beležnice“ br. 18

Fotografije: Zavičajno odeljenje NB Bor