49. Malo si se, mala, preigrala

Direktor i Urednik moji su drugovi. Više veruju meni nego Seleni i Mentorki.

Sve su mi ispričali.

Osim nekoliko razgovora sa Direktorom i Urednikom, i to odvojeno, Predsednik ne preduzima ništa. Odnosi sa obojicom su zahladneli.

Selena ćuti. Uvređena. Razgovara samo sa Mentorkom. Poverljivo. Od euforije do plača.

 

Rasplet se bliži. Ali, kome će Predsednik verovati?

– Zašto Selena pred vama nije rekla Predsedniku ime autora komentara na sajtu? – pitam obojicu.

 – To mi je odmah bilo jasno, samo nisam znao koga će od nas dvojice okriviti – kaže Direktor.

– Nije trebalo da izađete iz kabineta.

– Nije trebalo! Lako je to reći sada. Ali da si čuo Predsednikovo histerisanje, i ti bi izleteo.

– Bar bih mu pre toga rekao da time pokazuje kome veruje.

– Ipak me kasnije pozvao i sve mi ispričao.

– I?

– Mala je genijalno bolesna!

– Šta si to saznao? – nestrpljiv je i Urednik.

– Neverovatne stvari. Zdrav razum to ne može da smisli. Elem, otkad je Selena postala urednik programa, Predsednik je sve nezadovoljniji mojim radom. Kao da me namerno uvaljuje u  greške. A Selena – najbolja.

– Može joj se kad iza nje stoji Menadžer. On ucenjuje i Predsednika – zaključuje Urednik.

– Uvališe nas u dugove I sve strpaše u svoje džepove. Crno nam se piše – jadikuje Direktor.

– Dosta, bre, kukanja! Kako si uverio Predsednika da poslovnu tajnu nisi otkrio ti?

 

Direktor još jednom preživljava mučan razgovor sa Predsednikom. Nije mu lako. Ali ko zagazi u blato – mora da isprlja cipele.

– Predsedniče, pogledaj ove poruke koje je moja žena dobijala od anonimnog pošiljaoca.

Predsednik sa nevericom čita:

“Kravo matora, ništa ne vredi tvom mužu. Spavala sam sa Predsednikom. Sad veruje samo meni.”

“Čula si da sam dobila rešenje urednika programa. Uskoro ću biti i direktor. Ona tvoja budala pada.”

“Još samo malo. Sve ide po planu.”

– Šta ovo znači? – čudi se Predsednik.

– Znači da je autor ovih poruka i onih komentara na sajtu – isti.

– I to ti je dokaz da nisi ti?

– Ne bi bio da moja žena nije proverila sa kog su telefona stizale poruke.

– I?

– U Telekomu su joj rekli broj i model telefona.

– A ime pošiljaoca?

– To ne smeju da kažu.

– Hoću da znam ime!

– Prva i druga poruka poslate su sa mobilnog kakav ima Selena, a druga sa modela kakav ima njen verenik.

– Znači – Selena?

– Sve upućuje na to.

– Sama o sebi piše onakve gadosti? – još ne veruje Predsednik.

– Zar nije očigledno da je sve htela da svali na mene?

– Neverovatno! – huknu Predsednik.

– Neverovatno, ali istinito. Mala je genije.

– Malo si se, mala, preigrala – više za sebe zaključi Predsednik.

– Ovo treba isterati do kraja. Moja žena može zvanično da traži dokaze i da tuži za uznemiravanje. Ali u poruci se navodi i tvoje ime. Znaš šta to znači za medije!

– Neka to sačeka! – preseče Predsednik.

 

Narednih desetak dana – zatišje. Kao pred buru.

Iznenada stiže poziv od Predsednika. Direktor i Urednik odlaze kao na klanje.

 Predsednik vadi iz koverte pismo pisano starom pisaćom mašinom. Okreće list pelira prema svetlu. Zagonetno se smeška.

– Dobio sam ovo pismo. Anonimno, ali dobronamerno. Neko ko dobro poznaje odnose i u Televiziji i u Opštini dobronamerno upozorava: “Ne dozvolite, predsedniče, da Vas bez razloga blate. One gnusne komentare o Vama piše Selena, Vaš novinar od poverenja…” – I tako dalje. Sve tačno i dobronamerno – zaključuje Predsednik

– I mi smo dobili isto pismo – rekoše uglas Direktor i Urednik.

– E, da vidim? – iznenađeno će Predsednik.

Šta sad? Koju igru igra Predsednik?

– Rešimo to odmah. Neka dođe Selena.

– Predsedniče, ona je na odmoru.

– Na odmoru?… Uostalom, što da dolazi? Reći ću joj kulturno, telefonom.

Sekretarica odmah uspostavlja vezu.

– Halo, Selena. Lepo se odmori i nemoj to više da radiš… Ostavi se pisanja po blogovima. Imaš svoju emisiju na televiziji. Intervjuiši estradne zvezde. Menadžer ti sve organizuje i obezbeđuje. Držite se toga. Pustite me da radim svoj posao. Ja sam intelektualac, predsednik Opštine. Nije to moj nivo… Znam sve. Imam dokaze… Dobio sam pismo… Verujem, verujem… Evo, cepam pismo… Ali ne zaboravljam. Nemoj to više da radiš…

Predsednik uze  pisma od Direktora i Urednika. Sva tri iscepa u sitne komadiće:

– Lepo sam joj rekao, a? Kulturno, sa stilom. Tako se to radi – samozadovoljno reče Predsednik.

 

Činilo se da je posle toga sve došlo na svoje mesto, iako glavnom krivcu nije falila dlaka s glave. Ispostavilo se da je Selena samo bila pion u rukama krupnih igrača. Valjda je zato i pošteđena.

Nije Debeli, koliko god bio alav i na pare i na vlast, bez “dozvole” ucenjivao Predsednika. Iza njega stajali su ljudi iz samog vrha neprincipijelne koalicije.

Za razliku od ranijeg siledžijskog javnog delovanja u političkom životu, Debeli sada deluje iz senke.

Tako je, po njegovim instrukcijama, planirana naredna sednica Skupštine opštine Bor.

– Tako se to radi – reče trijumfalno Predsednik posle burne sednice Skupštine opštine na kojoj su, “zbog lošeg poslovanja i velikih gubitaka”, ukinute javne ustanove Sportski centar i Centar za kulturu i likvidirana Televizija Bor.

Bez socijalnog programa i bez otpremnine, više od 250 radnika ostade bez posla.

Takav je koalicioni dogovor.

Tako se spasava opštinski budžet.

Tako se spasavaju sopstveni džepovi.

Ko pita šta će biti sa porodicama onih koji su najmanje krivi?

 

nastaviće se…

Autor: Miloljub Milošević, bivši novinar TV Bor

(Iz neobjavljenog romana „Kako sam preskočio svoju senku“)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *